KAO REKA, ZAKLINJEM SE

...jednosmjerni tragovi... - faraonn-Radovan Nedović

2012-02-08T02:37:00.000-08:00

........moje cipele
me čekaju
i sanjaju budjenje
zaspale sjenke
od čovjeka
...moje stope u snijegu su ostale
i vode me da me ne vrate
a ti
prijatelju ili
brate
moraćete sami da vrata
otvarate...

претворићу се у брезу - Ljiljana Milosavljević dev. Pirić

2012-01-28T12:23:00.000-08:00

машу ми

у пролазу

сваког дана

годинама

поглед у висину вуку

радују ме зими

белином грана

из песама

посекоше их једног дана

питао ме нико није

нема стабла

нема грана

суза одјекну тишином

претворићу се у брезу

написа песник

лептиру са пања

посекоше не једну

посекоше све

и ником ништа

свима ништа

VLADARKA

2012-01-21T05:39:00.000-08:00

Zamah krila ponese je, sa litice.

Pogled nesputan, pomilova dolinu

senkom, kao rukom.

Naslućenim dodirom budi,

tiha i razotkrivena plovi u zracima,

sjajnim prahom joj posuta pera.

Bele glave kao mudra starica,

kraljica vetra nad planinskim vrhom ,

igra se, ponosna zavodnica,

u senci kralja, nebeskog plavetnila.

Nevidljive niti je isplela da u njima, traju.

ZIVOTNI PUT - Tomislav Popović

2012-01-18T13:36:00.000-08:00

Svoj put vise ne sustizem.

Odlazi sve dalje i dalje od mene.

A zurim!

'Itam, kao i prije.

A put mi je sve duzi,

ili mi je korak sve kraci?

Zastanem;

da nisam mozda na tudjem putu.

Ne!

Svi moji putokazi su tu.

Tu su moje vrzine,

moji krajputasi,

moji vocnaci i livade.

Poznajem svoje travnate trotoare.

Evo i mene poznaju.

Pozdravljaju me u mimohodu,

iz dvorista, sa njive,

iz baste sa livade.

Daruju me osmesima,

kao da me dugo nisu videli.

Poitam brze!

Sve stane, samo put odlazi.

A ne znam kud.

Ka nekom cilju,

ili kraju?

Ako bezi od mene,

ka nekom cilju;

treba mi nova snaga.

A nje vise nema.

Ako zuri svom kraju;

Kako ostati na njemu sto duze?

Pokusacu.

Poitacu jos brze,

cilju ili kraju sve jedno.

Znam!

I cilj i kraj su moji.

Neznam samo,

koliko je jos put dug.

Konačno

2012-01-18T04:46:00.001-08:00

Dugo je moja vera
lutala sama po svetu
spuštenih vedja
jer šta je mogla drugo
kada sam joj ja
okrenuo ledja

Dugo su mnogi drugi
koje sam od milja zvao
brate i pobro
bolje od mene znali
šta je bolje
za moje dobro

Dugo se
moje samopouzdanje
vucaralo po svetu
više drugima verujući
dok nisam shvatio
da su ga tešili lažući

Konačno se vratilo kući
da moje srce
željenim mirom razveseli
i neću mu više dati
da bilo gde krene bez mene
makar se svi prijatelji moji
na dvojicu sveli

Mira Jovanovic-meseceva rosa

2012-01-14T09:33:00.000-08:00

Mira Jovanovic-meseceva rosa

2012-01-14T09:09:00.000-08:00

Mira Jovanovic-meseceva rosa

2012-01-14T09:02:00.000-08:00

ONA O NJOJ

2012-01-13T13:34:00.000-08:00

Tiha je,

spava li u njenim nedrima,

nemir što umori njene belutke,

il’ nove tokove roni obalom?

Pospana,

skrivena ispod plašta izmaglice,

paperjastim injem se okitila,

tek na tren bljesne svoju nagost.

Proteže se,

pruža obalom svoja milovanja,

talas odbacuje, odvlači, uzima,

prisvaja slobodu, provlači se…

Mazno,

kao u zagrljaj pod luk mosta,

utiče svoje proticanje, nežna,

šaputava, miriše na jutro.

Putuje,

napijena snom, usnila ga u noči,

od koje je Mesec ukrala i tajnu,

skrila ju je u trenu, mog pogleda.

ONA, LIČI…

2012-01-11T02:48:00.000-08:00

Tihi se žubor budi, teče…

spokojna u senci pruženih grana

umivenih rosom, suzama jutra okapane.

Razgovor tihi čujem, u duši se nemir stišava.

Ona…

prolazi, a nepokretna, obalom sputana

lomi svoju snagu od izvora

sakuplja i gubi…

Liči…

nekome ko živi, oslonac postaje

kome…?

Ostaje u trajanju svoja, istina…

Izgovori poput klade, valjaju se ka ušću

lepe uz sebe, odbačene…

Ona…

putuje uporna, nedodirljiva i neosvojiva.

Ona,

2012-01-09T04:54:00.000-08:00

odbacuje i nedodir pogledom

zahvata, kao dlanom vodu da ispije

bistrine koje protiču, hladeći kamen

od koga je gradila svoje sklonište,

a sada usijane uzavrele reke plam

raspaljuje u kapima, od kojih je postala.

Ona,

odlazeći poneće ono što nije dala

i nije stvorila sebi put kojim će sebe

vratiti pogledima odsutnih, zaludnih,

godina na svom uzletištu ostavlja,

hrpu balasta kao što se zaboravlja

prekobrojan, nepotreban teret.

Ona,

nije putnik, nije slučajno tu…

postoji u jednoj sekundi pre odlaska,

kao bljesak pre nego udar groma,

oglašava kraj, početak novog

rađanja, praznog prostora u kome nema

reč da izgovori glasom, tek pokretom…

Ona… igra da bi živela…!

ONA

2012-01-05T11:29:00.000-08:00

Kako na svom putu reka

ne postati

tiha lagana obali bliska

snagom svojom

biti vajarka oblika prolaznih

neponovljiva

a ipak ista imenom imenovana

da bi bila

prepoznatljiva ona koja putuje

trajanjem…

Šta čitam

2011-12-27T07:48:00.000-08:00

Horhe Luis Borhes

(1899-1986)

GVOZDENI NOVČIĆ

Evo gvozdenog novčića. Pitajmo

oba suprotna lika i ona će biti odgovor

na uporno pitanje koje niko sebi nije postavio:

Zašto je čoveku potrebno da ga neka žena voli?

Da vidimo. U višim sferama se prepliću

četvorostruki svod koji drži potop

i nepromenljive zvezde planetarijuma.

Adam, mladi otac, i mladi Raj.

Veče i jutro. Bog u svakom biću.

U tome čistom lavirintu je tvoj odraz.

Opet bacamo gvozdeni novčić

koji je i čarobno ogledalo. Njegovo naličje je

niko i ništa i tama i slepilo. To si ti.

Oba gvozdena lika daju samo jedan odjek.

Tvoje ruke i tvoj jezik svedoci su neverni.

Bog je neuhvatljivi centar prstena. On

ne hvali niti kudi. Najbolje delo: zaborav.

Zašto te nisu hteli voleti?

U senci drugog tražimo svoju senku;

U ogledalu drugog svoje sopstveno ogledalo.

O krađi ili plagijatu

2011-12-23T02:36:00.000-08:00

Tekst koji sam napisala i objavila na forumu

objavljen 14. januara 2010. u 22:48

http://poezija.6forum.info/t1858p30-igra-sa-reeima-mislima-i-snom

Pronađen na...

http://www.forum-srbija.com/viewtopic.php?f=237&t=5495&start=140

... post je izbrisan ali fotografija istog postoji!!!

"Tišina", osoba koja nema sposobnos ili ti dar dar da napiše ono što misli i oseća, kopira tuđe tekstove i objavljuje ih pod svojim nikom "Tišina".

Mesečeva Rosa

2011-11-24T14:02:00.001-08:00

Mesečeva Rosa

2011-11-24T13:59:00.000-08:00

TAJNA, ILI

2011-11-14T01:39:00.000-08:00

Magla,

obavija sliku paperjastim dodirima,

mirisom skrivenog jutra te budi.

Snenom ti nudi svitanje, i željom

da poljub ti na usne spusti,

otvara vrata zracima Sunca!

Pesma,

ona koju su pod sjajem zvezda

ispevale ptice neusnule ljubavnice,

noč i zora svojim milovanjem.

Tiha je, kao da se boji svog pevanja,

traje u danu, u sjaju, u oku i osmehu.

Tajna,

budilica tvojih koraka, odlazeći

tragom nevidljivim a ipak…

ostaje na uzglavlju, čeka sigurna.

Tvojim povratkom će se roditi,

kao jedina istina, koja te vodi!

Mika Antić

2011-11-08T07:24:00.000-08:00

GODINE

2011-11-05T13:44:00.001-07:00

Neka su prošle, bile su tu

one, pune pitanja, dilema

večna, ode sa njima, tiho,

kao vreme, neprimetno

isteklo sa dlanova, tek

trag ostavi, boru duboku,

nevericu, izdajicu, kao suza

da je tekla u duši, skrivena

iza osmeha upućenog,

prolaznim ili onima

koje će tek proći…

NE ZATVARAJ MENE U SEBE

2011-11-01T12:21:00.000-07:00

U brdovitoj i škrtoj pustinji boravila su dva pustinjaka. Pronašli su spilje, s ulazima iz kojih su se lako mogli posmatrati. Nakon više godina molitve i oštre pokore jedan se od njih uvjerio da je došao do savršenosti. Drugi je bio ponizniji, ali i nešto otvoreniji i blaži. Izlazio je razgovarati s prolaznicima, tješio je i ugošćivao one koji bi zalutali.
“Samo gubi vrijeme i krade od molitve i razmatranja”, pomišljao je prvi, koji se nije slagao s ovim sitnim ali i čestim prekršajima drugoga pustinjaka. Da bi mu pokazao na vidljiv način kako je još daleko od savršenosti, odluči na svoj ulaz staviti po jedan kamen kada god po njegovoj procjeni drugi prekrši pravilo. Nakon nekoliko mjeseci ulaz u njegovu spilju bio je zasut sivim kamenjem, a unutra se gušio dobrovoljni zatvorenik, i ne sluteći da je tako podigao zid iznad svoga srca i zatvorio mogućnost da svjetlo milosrđa prodre unutra.”

To je priča o logici jednog ljudskog srca. Kakva razlika u ljudskoj logici. Božije srce je tesko shvatiti zemaljskom logikom. Sveta Terezija Avilska dodaje…

“Dobila sam Gospodinovo upozorenje. Nemoj tražiti da mene zatvoriš u sebi, već nastoj sebe zatvoriti u meni!”

preuzeto sa sajta MUDRE MISLI

Mesečeva Rosa

2011-10-30T09:30:00.000-07:00

Mesečeva Rosa

2011-10-30T09:29:00.001-07:00

DVE TRI REČI O NJOJ!

2011-10-24T11:19:00.000-07:00

Rekoh da teče tokom, svoje volje

nesputava obalom, ona se razliva,

izliva, plavi svojom voljom osvaja,

prisvaja ne svoje, njeno postaje,

imanje poseduje a nije gazda, ona!

Gospodarica i sluškinja, ista sa drugima

a druga nije ni pred kim, oko ne krije

u tamu, osamu, nikada nije otišla,

tek jednom je bila i ostala onakva,

baš onakva kako je rođena iz izvora!

Posmatra, nepomična, neprimetna,

kao utkana u postojanje isprepletala je

bršljenom, svoju odoru purpurne boje,

zlatnom se krunom krunisala, tajno,

da može svoje nepostojanje, živeti!

Čežnja

2011-10-23T11:03:00.000-07:00

Dve smo obale

jedne reke

da nje nema

odavno bi se razišli

a ko zna

hoćemo li se

i kad

sresti

Jutra-majčinska - Radovan Nedović

2011-10-21T03:18:00.000-07:00

… ideš i ne staješ

ideš i ne prolaziš

kako to

i kako ne vidiš

koji putevi na vode

nikud

ne vode i samo guše putnike

nekakvim sretanjem

sretanjem koje oduzima glas

i postojanje nečega

i ako nema ništa

tebi sam okrenuo vjetrokaze

i nema vjetra opet

makar me i odnijeli

odnesenost je milost

majke

ili orla a oboje su jaki i

nikada ne ostavljaju

tebi mjeseče reči ću

samo jedno

ne kreći nikud

prije zore

morao bih zore

jednom da prepoznam i ja

makar kaluđerski

otišao je talas na kome je jahala

moja nada

nada i tišina nenadanja

sve u paketu

kao lijek i

protiv-otrov

zastani i ne gledaj me

snaga je moja u programu

vatro sjajem zadojena

kao djete

sa grudi majke kad zaspalo

nova jutra sanja

jutra-majčinska

Mesečeva Rosa

2011-10-18T05:03:00.000-07:00

Oslikala-Mesečeva Rosa

"Između dva sveta" Sećanje na Branka Miljkovića

2011-10-14T12:11:00.000-07:00

ĆUTIM

Neču zimu da ljutim
a tebi kada budeš u letu
prišapni proleću da pošalje
onu laticu cvetu
mirisnu notu što otapa
zimske bele košulje
pretače u potoke
a reke postaće
meni doneće
Sunce
pesma će biti
na listu Breze
o s t a ć e…
san usnulih kapljica
snežnih Kraljica
misao majskih Ružica
sofru pčelama postaviće
medonosnih pehara
rascvetanih
voćnih behara
p o s t a ć e…

ZAPIS

U rečima skriveni cvetovi ćute
tajne putujućih nemira čekaju
bonacu da probude vetrovi
talasi obalu da zapljusnu.

U trenutku jednom bez najave
razliće se misao kao plima
valom nošena živa postati
govorom ili na belini hartije.

U tišini koja će nastati
žubor tek poteklih pisanija
postaće znamen besmrtnosti
trenutak od prolaznosti sačuvaće.

U tami čuvane tajne proklijaće
napojene snagom buđenja
semena bačenog slučajno
stihom će pesnik, da progovori.

NIT

2011-10-11T05:05:00.000-07:00

Odlazeći skrila je pogledom

nasmejanim, sjajnim, nemir

ustreptale duše, pred novim

nepoznatim predelima osećanja.

Bez osvrtanja korača uporno.

Put ostaje, iza nje trag sećanja

urezana bojom, povlači liniju

pravca, kao da klupče zamotava.

Privlači cilj k’ sebi…

Koracima prikriva nevolju kretanja,

zahuktale mase, žagor, ostavlja

za sobom u tragovima reči.

Zabeležila je kraj i početak…

ONA,

2011-10-06T03:12:00.000-07:00

Ona,

odbacuje i nedodir pogledom
zahvata, kao dlanom vodu da ispije
bistrine koje protiču, hladeći kamen
od koga je gradila svoje sklonište,
a sada usijane uzavrele reke plam
raspaljuje u kapima, od kojih je postala.

Ona,
odlazeći poneće ono što nije dala
i nije stvorila sebi put kojim će sebe
vratiti pogledima odsutnih, zaludnih,
godina na svom uzletištu ostavlja,
hrpu balasta kao što se zaboravlja
prekobrojan, nepotreban teret.

Ona,
nije putnik, nije slučajno tu…
postoji u jednoj sekundi pre odlaska,
kao bljesak pre nego udar groma
oglašava kraj, početak novog
rađanja, praznog prostora u kome nema
reč da izgovori glasom, tek pokretom…

Ona… igra...!

ISPLATA

2011-10-03T13:58:00.000-07:00

Uzela je sebi ono što nije htela

i nije znala da ima svoje godine

nagomilane u uglu sobe odbačene

kao gomila stare nepotrebne odeće.

Živi sa njima a kao da ne živi

pognute glave prolazi nečujna

ne haje za glasovima koji je prate

ni verni pas im nije nalik…

Stope su njene tragom ostale

na svežem izlivenom betonu

a nije ona zvezda što blješti

nije zaboravljena nije zapisana.

Imenik žudi za imenom bezimene

sebične prolaznice svakodnevnice

ožiljak ostavlja bezglasnim govorom

ruke uvijene kao grane vrbovog pruća.

Zelene s razlogom i voljom ne kontroliše

razumno nego okom upija uzeto živo

neprolazno treperenje kao svoje privija

onako kao melem ili gorki lek mršteći se.

ZVEZDE

2011-09-27T11:12:00.000-07:00

Noćas su neke pobegle

zvezde padalice sjajne

želje ne-ispunjene

ostale su nenapisane

u žaru svog htenja

nestalog prošlog

kao što zora nestaje

u danu dok mrakom

se odeva i beži nestaje

svetlo koje želim

da bih stvorila tu reč

kojom ću vezati čvor

nerazveziv i obojen

sjajem pobeglih...

da bih mogla da vratim

i napišem noćas misao

s likom nalik Tebi!

U PROLAZU VREMENA

2011-09-24T14:13:00.000-07:00

Ruka zastala u pokretu, pozdrav

odlutao onako, kao nehajni šetač

ne osvrnuvši se dok prolazi ulicom,

ostavljajući za sobom trag odbačenosti.

Oko beleži zapisano u tami da traje,

seme neproklijalo nemo bez soka, život

nije pisao ime koje će postati, dokono

sedi na klupi pod orahom, čuti.

Usne, linija tanka kao reka presušena,

zemlja puca, troši se prašina uskovitlana,

misao bi da leti tamo u nepostojano,

trajanje prošlo, ostaje kao potpis.

Odjek uzleta teških krila, sumorna

hladna osećanja prekrila senkom, preletom

odlazi nekud gde nova postaće hraniteljica,

tiha od nemoći da razgrne ruke, koje je ne grle.

........ - Nevena Ugrenović-Iskrica

2011-09-16T01:46:00.000-07:00

Nisam htela ništa reći

samo gluposti neke

prave reči u dubinama

rov prave ne daju se tako lako

gotovo nikad nisu tu na jeziku

u ustima da sačekaju da se ispljunu

nemaju vremena

a znam ih znam ih

kada sam sama

kada pada kiša

kad se zagledam u mrak

i opije me neka tama

znam ih i kad ne dozivam

i rekla bih

ali ćutati jedino smem

lakše je

istina lomi staklo u želudcu

i dok do usana dođe krvav je trag.

ПРСТИ ЈЕДНОГ КЛАВИРА - Новак Ђукић

2011-09-10T06:58:00.000-07:00

Дајте ми прсте једнога клавира,

Што ме душом купише, кад поче да свира,

И у срцу да копа, откида и дира.

Хоћу само њих јер, признајем,

Бирам,

Само бих са њима сад могао да свирам.

Ако ми их не дате

Видећете мрца,

Што пати и труне,

Умире и грца,

И куне,

Дан када је срео те руке,

Тај мозак, ту душу,образе и очи,

Дан када у мени нешто чудно скочи,

И крене,

И однесе ми сваку трунку мира,

Дан када је она отишла од мене,

И однела прсте једнога клавира.

И ако се некад опет роди таква,

Са очима прозирним и душом чистом,

А неће,

И ако је сретне неко сраман као ја,

А срешће је,

Нека је пита,

Оно што сам ја хтео питати,

Једну девојку,

У једном времену које је прошло,

Са једном мишљу,

Са само једном мишљу,

Коју је ја нисам питао.

И ако она,случајно, буде свирала клавир,

А он у песмама буде тражио смисао,

Нек' напише за њу једну песму,

Као што сам је, на пример ја, написао.

PANONSKA

2011-09-08T15:06:00.000-07:00

Prosula sam, onako u inat…

Mislili su da neču videti, čuti…

Ono sve nakupljeno u čabru,

prekipelo i ode, razli se niz ulicu.

Upija ga spržena, spečena, žedna.

Ućutala kao da očekuje provalu,

ma ne kišu, nego, provalu glasa.

Da vrisak, ali nema tog…

Tiho, polako, sokakom prošeta

ona misao, tik iz grla da prne…

učuti se, pritaji i razlije tišinu.

Zamakne kao senka u podne.

A ono, u inat, to ja onako…

Pomalo za sebe i zbog onih…

prosipam dok vreme ne presudi.

Eh, kada bih sada znala… što ću znati…

NEVREME - Vlada Perić

2011-09-06T15:55:00.000-07:00

svoj sam i božiji

svoj koliko prkosim

i božiji koliko se povinujem

shvatam

ponekad

ponešto

više velike

no male stvari

shvatam nevreme u kome sam

shvatam šansu u kojoj sam

shvatam

i ne bavim se kukanjem

i skaknjem u dalj

jer vreme dobijamo na poklon

a nevreme sami stvaramo

zato ostavljam

kazaljke na miru

i ne gnjavim mnogo kalendar

jer možda ja

i povlačim konce

ali ih svakako ne držim

no to nije mana

to je sudbina

sudbina moja

sudbina tvoja

sudbina ljudska

a manu će već

svako svakome naći

bez mnogo traganja

i sa žarkom željom

s tim što ću ja opet

naškrabati nešto

i mane svoje

zloupotrebiti na kratko

jer poezija

to je moj život

jer poezija

to je život uopšte

a sve ostalo je pitanje

umeš li živeti

Za dobro poezije

2011-08-25T03:38:00.000-07:00

Za dobro poezije
tvrdim ja
čovek skromnog rečnika
bolje je da ima
više čitača
nego pesnika

Jer ovaj teror besmisla
nemogu
da izdržim više
i zato što je volim
prestaću da je pišem

Kad mnoge svoje
pesme pročitam
meni se od razočarenja plače
zato pod hitno
prelazim
u obožavaoce i čitače

SUNOVRAT

2011-08-21T15:14:00.000-07:00

Sumrak sumornih, suvislih

smotuljaka prosutih, odbačenih,

nemilih izgovora, umornog pogleda

pogledanih, usana nemih dočekanih.

Tuga,

uvija, svija, povija, pritiska,

umara, lomi, ne stvara, suza je

skrivena, tinjalica duše u procepu

nazire se, tek čežnja za begom

od nje rađa, postaje, obasjava, traži

svoj put i traje preporođena u reči

koje nastaju nasuprot njoj…

Cveta,

skrivena, blistava, umivena rosom

pleni osmehom, od pogleda urokljivih

krije svoje oči, krunice obarajući ka tlu,

stvara od latica melodiju proleća i živi!

Da ne pevam - Milan VIšnjić

2011-08-18T15:18:00.000-07:00

Ponekad pevam
i kad mi do toga nije
da pomisle dušmani
da lepo mi je

Kad svi odu
i niko mi se ne javlja
samo pesma
nikad me ne ostavlja

Kad ruši se sve
što odavno sanjam
kad posrćem
na pesmu se oslanjam

Da ne pevam
da sam drugačiji
vidik moj bi
bio još tamniji

Milan Rakić

2011-08-17T14:20:00.000-07:00

+ - Aleksandra Mladenović

2011-08-15T14:36:00.000-07:00

O, mili ljudi, nece iz grudi

ma, srce ludi, duša se trudi

rima joj sudi; to damar kudi

prirodu ćudi.-

Pesma se budi.

O, dusi jada, rovovi pada,

ma, pevam sada ,u moru strada

to mnome vlada, ovde i sada

bojište hada.-

Pesnik se nada.

O, hoće, tu je, u reči kuje

tajac se čuje u bilo oluje

ma, trnci struje; stvaranjem huje;

Da očaje truje-

Pesnik to snuje.

O, nema više, negde gde biše

kapi bez kiše, to srce diše

i dušom brise; ma, slapove njiše.-

tiho ,sve tiše…

Pesma se piše.

O, ljudi, leka, u reci reka

to krvna i meka u venama čeka

bliska, a daleka; ma, učini jeka-

od pelina mleka.-

Pesnikom čoveka.

KRUG

2011-08-15T13:50:00.000-07:00

Ogledalo

Lik u odrazu kao slika

ne postoji u sećanju

nepoznat nov kao dan.

Pamti

Osmehe iznikle iz semena

ukradenog od Sunca rukom

začaranim pogledom glasom.

Otkriva

Boru uraslu u kori od života

otrgnuta iskra hladnog ognjišta

zapisana poruka u pepelištu.

Čuva

Godine izrasle a starost pritiska

neveštim rukama deteta u igri

uvija svojim željama jutro.

Rađa

Nevinost početka neotkrivena

skladnim pokretom melodije

pokriva moćna neprolazna.

Istina

Rasplinuta u trajanju beskraja

putuje u pogledu saznanja

živi i traje kao krug povratka.

Čuti

misao vidim obasjanu

svetlošću pokrivam lice

tražim u povratku ogledalu.

MI

2011-08-13T05:53:00.000-07:00

Razvučeni, znoj, slovo, krišom.

Slovo, ispisano ime na kori

stabla podseća na prošlost

krišom je spominjem urezujući

sećanja u razvučeni dan leta

brišem znoj kao kapljice

klize niz lice i ne znam

koliko je godina prošlo

dok brojim godove žuljevitih

dlanova dok miluješ mi kosu

raspletenih pletenica miris

pomešao sa zvukom

poljubaca poleglih nam

kao žito što se ispruži

pod naletom oluje

okupani kišom znoja

ćutimo u danu

kao slovo okupano u znoju

krišom od sudbine uzimamo

ono što nije naše a jeste mi.

Zov

2011-08-11T12:41:00.000-07:00

Priča mi čovek:
Opasno je stanje
pogledaj oko sebe
ljudi je sve manje

Mnoge je pohlepa
uzela pod svoje
od zlobe njihove
i zveri se boje

Lako ih je uočiti
i dok se smeju
kao da iz očiju
eksere seju

Kud oni prodju
cveta samo haos
ljubav i nežnost
za njih su samo patos

Saslušah ga lepo
kako red nalaže
onda dodje red
da ja nešto kažem

Ja nikog ne diram
mene to ne brine
al u duši osetih
i sam strah divljine

i zov očajnika
što u meni zapomaže
bolje da sam ćutao
kad ne znam da lažem

PEČAT-Emina Vlahović

2011-08-08T12:16:00.000-07:00

Čuj pesmu moju
još ovaj put.
Kažu, pesme lažu...
Moja je jedina istina.
Sudbina...
Stvorena u samoći,
dok Tamom lutam.
Nek te ne zavara
tuga njena,
niti suza svaka izlivena
u mračnim vilajetima uma.
Nisam gubitnik
da u bezdan potonem.
Ni pobednik , da slavim,
da ječi Svemir.
Samo sam duša jedna,
okrnjene sreće,
srca izrešetanog bolima.
Borac perom,
umesto mačem.
Žena jaka,
a tako slaba.
Da pesmom kažem
ono što očima nisam.
Da izlijem u reč
ono što bi da vrisnem.
Sanjam danima,
noćima radjam.
Čedo po čedo
od misli i reči ukršteno.
Zadojeno sa malo
oporog vina.
Okupano suzama.
Miriše na dušu.
Bez i malo stida,
poradjam ono najtananije
iz dubine svog bola...
Pesmu,kao pečat na ime tvoje.

NEDELJNI RUČAK - Nada Petrović

2011-08-07T08:20:00.000-07:00

Nedelja… Još jedna… A ko ni jedna dosad…

Belolučim paprika I mislim da li ih voliš… Dodajem paradajz seckani I znam da to voliš… Razvlačim kore za pitu I stavljam sir I spanać… Spojeno I razdvojeno… Ne znam šta od toga voliš…Meso miriše I kolači… I supa tek treba da provri.. Nedeljni ručak bez tebe… A to ni malo ne volim…

Уморна сам помало, а мисао ми се око твоје снаге вије... Да ли је замор учинио своје... Кувам кафу и чај и оба из исте шоље пијем са осећањем да се недењиво не да раздвојити...Као ћирилица и латиница које несвесно као боје у тканици мењам...

Osećam da si istim kuckanjem zarobljen... Pogledom u daljinu... I da nas daljina sada jedino spaja... Daljina kojoj naslućujem kraj gledajući kroz tvoje oči...I pitam se da li ta daljina nepregledna svesna je sopstvenog kraja...

Недељни ручак ... Још један... Ал ко ни један досад на даљину мирише...Остављам времену долазећем да јеловник за све будуће недељне ручкове допише...

AKO SRETNEŠ

2011-08-07T00:10:00.000-07:00

Osmehom pokrijem,

trenutak izgubljen.

U jednom pogledu

sakrijem reč,

onu koju očekuješ.

Moraš je tražiti od vetra,

kradljivca šešira,

kišobrana, latica i glasa,

odnetog u pravcu

neočekivanom.

Možda ga sretneš

onako razigranog,

na uglu kraj izloga u svetlu,

prazničkih ukrasa

u osmehu nekom.

Dok čekaš nedočekano,

neizrečeno, pogledom,

pokretom zaustavljeno

vreme, neproživljeno,

oteto iz zagrljaja, sa usana

ukus sećanja, ostao u prolazu.

SUNCU

2011-08-06T11:33:00.000-07:00

Okrenem dlan Suncu

pružim svoju misao

široku kao ravnica

njom prekrijem usnule

cvetove orosim kapima

nalik su rosi rasuti biseri

okitim njihovim sjajem

jutro koje me budi osmehom

razbijem tamu koja mu predhodi

probuđenom pesmom dozovem

dan ovaj koji želim sačuvati

pre nego što postane uspomena!

POSLE TUGE

2011-08-04T02:45:00.000-07:00

Skinuću onu odoru

tuge prerasla sam je

znaš da iz dana u dan

odeva ona mene

svojim bojama

tamni moj dan

kistom ću sve baš sve

išarati cvetnim dezenom

belinu ću prekriti zvezdama

postaće nebo puno sjaja

Tebi ću pokloniti onu sjajnu

u oku što mi se rađa

neću uzeti ništa a daću

sebe kao osmeh nepresušni

postaću i živeti…

na licu koje se budi.

"MIHOLJSKO LETO"-Branka Zeng

2011-08-03T02:20:00.000-07:00

Možete poručiti na e-mail:

brankazeng@gmail.com

Plaćanje prilikom preuzimanja na Vašoj kućnoj adresi.

cena: 400.00 din. + troškovi poštarine.

"SUNCOKRET"-Branka Zeng

2011-08-03T02:03:00.000-07:00

Možete poručiti na e-mail:

brankazeng@gmail.com

Plaćanje prilikom preuzimanja na Vašoj kućnoj adresi.

cena: 400.00 din. + troškovi poštarine.

U SEĆANJU

2011-08-01T13:51:00.000-07:00

Onako kao da prosipa

seme da iznikne olista

pod rukom nežnih dodira

budi se usnuli cvetak.

Sabira sve čežnje rasute

vetrom daruje ih jedinoj

klanjajući se znamenju

u njenim očima vidi ih.

Pod snegom zelene latice

skrivene u boji lista mirisa

zime snežnom belinom

caruje cvet mog sećanja.

Miruje na dlanu umorne

dedine ruke pružaju dar

buđenja zelenu glavicu

kraljevske krunice Kukureka.

JUTARNJA KAFA

2011-07-30T14:56:00.000-07:00

Trenutak pre nego jutro pozdravi dan, kada noć počne bledeti u uglovima sobe…

Budna, odmaram ruke od dodira. Na uzglavlju još toplom, treperi uzdah, miriše noć u odlasku njegovih koraka. Nazire se u bledilu tame nabor na jastuku, iz sećanja stvaram lik u njemu. Otkucaj sata ili srca meša se u jednom istom taktu, podsećanja na vreme koje je prošlo.

Kroz otvoren prozor neko proticanje, onako drugačije, novo, kao vazduh posle kiše. Čisto, okupano jutro u rađanju, prepoznajem njegov dah na obrazu. U oku vidim sva ona milovanja od kojih još treperim. Melodija koju smo sami komponovali, pretvara se u zvuk i miris svanuća koje sasvim sigurno ulazi u sobu.

„Ko danas kuva kafu i ide da kupi hleb“?

Kao po navici postavljam pitanje, dok odgovor ostaje da lebdi… Protežem se, ruka mi dodiruje uzglavlje… spuštam je namerno ne bi li osetila zapamćeni dodir. Izmiče mi, kao noć…

„ Danas je na tebe red…“

Dodiruje me usnama dok se glas razliva šapatom niz vrat…

„Nisam potrošio toplu vodu… hajde lenjivice“.

Bilo bi lepo ostati ovako, razmišljam, naslonjena na grudi i osluškivati… Beng! Beng! Beng…!

„Uh…“

Bacam prekrivač, ogoljeni predajemo se osvajaču-danu…

Na stolu u korpi, hleb mirisom draži nepce… Crvena ruža iz komšijske bašte, kao nehajno stavljena kraj tanjirića sa šoljicom kafe. Zadihan, crvenih obraza uzdržava se od smeha… kupila sam hleb a on… kako li je samo trčao… još da je komšija pogledao kroz prozor… Laticama dodirujem usne, upijajući se u njegov pogled… Smejemo se dok se kriška hleba prekrivena puterom smanjuje odgrizima… Eh, opet smo prosuli kafu, pri pokušaju da je u istom momentu ispijemo.

Kao i svakog jutra, sjurili smo se niz stepenice dok je za nama odzvanjao glas: „Komšije, lakše malo…“!

„lakše malo…“ da, ispijam kafu… jutro je nekako bez sjaja, tiho se probija kroz izmaglicu koja prekriva reku prateći njen tok… Onako nesvesno stavila sam ružu u knjigu i zaboravila na nju… ali oživela je ono davno jutro… zvuke, miris, dodir… niz vrat… blago zabacujem glavu unazad, neka nepoznata jeza me protresla… Umesto da vratim knjigu na policu, ostavljam je na stolu pored vazne u kojoj se šepure hrizanteme, kupila sam ih dan ranije na pijaci…

„Kupi gospoja, viš kako su šarene ma kao da ti se osmehuju… hajde evo jeftino ću ti dam“.

Gledam ih sad… osmehnem se, onako kao i ovo jutro… Ne mogu onaj sjaj da vratim ali on postoji… tihuje u uspomeni…

SUTRA

2011-07-30T06:24:00.001-07:00

Jutra su moja,

svetlost me budi.

Raste i kreće,

u napad na čula.

Sija, igra se,

na zidu pravi sliku.

Polako, klizi po sobi,

zaviruje po uglovima.

Igra se žmurke,

pod krevet se skriva.

Istražuje gde sam,

dok broji do deset.

Spavam, skrivena,

oči krijem od nje.

Al’ ipak se radujem,

čika me, novo jutro.

„Uja!“

„Tu si.“

Kao da kaže,

kada uhvati moj pogled.

Rasplini se po sobi,

otkrije svakodnevnicu.

Baci na mene dan,

uvije me u svoje zahteve.

ode,

Moje jutro,

samo moje, nasmejano,

sutra će doći.

Možda sa suncem,

po nekim oblakom

ili kišom.

Ali će doći!

ONA, LIČI…

2011-07-17T13:26:00.000-07:00

Tihi se žubor budi, teče…

spokojna u senci pruženih grana
umivenih rosom, suzama jutra okapane
razgovor tihi čujem, u duši se nemir stišava.

Ona…
prolazi a nepokretna, obalom sputana
lomi svoju snagu od izvora
sakuplja i gubi…

Liči…
nekome ko živi, oslonac postaje
kome…?
Ostaje u trajanju svoja, istina…

Izgovori poput klade, valjaju se ka ušću
lepe uz sebe, odbačene…
Ona…
putuje uporna, nedodirljiva i neosvojiva.

Ona voli

2011-07-15T23:56:00.001-07:00

Ona voli

kad joj šapćem

da je volim

kaže

oseća se sigurnije

Ona voli

kad joj stihove govorim

očima njenim posvećene

Ona voli

da sluša lepo o sebi

kao i sve žene

Kad umuknem

skenira me

pogledom zabrinutim

kao da ne zna

da je volim i kad ćutim

Kao da je strah
da od nje nešto ne krijem

al ja samo smišljam način
da joj opet kažem
da je volim
samo malo drugačije

Da ne kažem: volim te

2011-07-12T01:54:00.001-07:00

Već danima se patim
tražeći reči koje ću da upotrebim
da glasno kažem svima
ono što drugi ne znaju o tebi

Golemu muku mučim
i dok ovu pesmu sastavljam
Da ne kažem:volim te
da se ne ponavljam

Da to kažem drugačije
jezikom izvorskim bistrim
da ne kažem: ljubim te
a smisao ostane isti

Da to kažem rečima
prostim,svakodnevnim običnim
da stihovi pesme moje
ne budu drugima slični

Dok se ja patim
srce ta muka ne mori
jer kada ono voli
ono svojim jezikom govori

OD PESME, DO PESME

2011-07-06T14:58:00.000-07:00

Moj naklon, Vama!

Evo me pred Vašim sudom.

„Nauči zanat, kaza mi Čovek“!

Ali ne reče, gde se ta škola nalazi.

Kako naučiti, da ono što tinja,

tu radost,

tugu, taj nevidljivi sjaj

Misli, Kao Reka

što teče, u obliku skulpture izložiti.

U Ram uplesti niti,

koje se kriju kao Tajna.

Dok Jutro,

mirisno zatreperi kao Cvet.

Znam, pomislili ste:

„Uči se od onih koji znaju!

Koji su stvarali stil“.

Eh, Vi ste u pravu!

Ali...

Neću tako!

Hoću da dišem svoj lični stih!

Ja,

Kao Život,

budim se i tečem,

Reka postajem,

Čežnja koja se ogleda

U Tvom Oku, čitam

Tvoje ... su reči

kao Kiša koja kupa i napaja

Misli.

Zauvek se gubi

Stid, Ostrvo sam,

ali Žurim, ostavljam Trag.

Da Ne Žurim,

u Jesen biću Inspiracija za Život.

Sutra,

u Spomenar sakrivam Polje,

Vojvodina,

mene rađa!

Grad, čitam kao Dlan.

Razmišljam dok Pesimisti pokazujem

Reči

koje su pesma,

Boja Ljubavi!

Vama se klanjam,

ponizno molim.

Sudite!

PUT KIJEVA

2011-07-03T12:53:00.000-07:00

Kiša je padala te večeri, kao da je i nebo rešila da spreći moj odlazak u Ukrainu. Odluku da krenem na taj put, donela sam na prečac. Nisam planirala tog leta da putujem, ali eto ipak se reših da odem.

Moja prijateljica se spremala da putuje sa svojom ćerkom i sinom, pa sam otišla kod njih da se pozdravim i da im poželim sretan put. Njena ćerka Maja reće: „Bilo da lepo da i ti pođeš sa nam.“

„Pa nemam pasoš a nisam ni planirala da idem na put, pogotovo ne tako dalek kao što je vaš.“

„ Ako je samo pasoš u pitanju -reče njena majka a moja drugarica Tereza- to ćemo lako da rešimo. Otičićemo ujutru u sup napraviće ti pasoš. A za put, ako imaš nešto malo deviza da poneseš za đeparac. Mi idemo kod Ljudmile tako da nam ne treba novac za smeštaj.“

Skrenula sam pažnju da nemam voznu kartu, one su u glas kazale:

„Ma nema veze, u Ukrajni inaće invalidi ne plaćaju prevoz.“

I tako sam se sldeće voćeri u 23³⁰h našla na željeznićkoj stanici Beograd. Na peronu ispred vagona za Kijev po kiši, jer kondukter nije hteo da otvori vrata vagona, ćekao je da bude pet minuta pred polazak voza. Nisu ga interesovala dva invalida u kolicima koja su bespomoćno kisnuli. Nakon žvižduka otpravnika vozova otključao je vrata i pustio nas da uđemo. Tereza je imala samo dve putne karte, za sebe i ćerku, njen sin Ivan i ja bili smo bez karate, Ali je imala četiri rezervacije za spavača kola, one su važile za kupe na kraju vagona. To je značilo da njenog sina i mene treba nositi kroz uzan hodnik otprilike desetak metara ako ne i više.

Zamolila je konduktera da nam zameni rezervacije za neki bliži kupe, ali on nije hteo ni da čuje.

„Zar nije dosta što nemate karte, uostalom nisam čuo za taj zakon po kome invalidi u Ukraini ne plačaju prevoz. Treba da budete sretni što sam vas uopšte i pustio da uđete.“

Kada je voz krenuo došao je u naš kupe da proveri karte, nije verovao da ih svarno nemamo, pritom je po malo nesiguran u svoje poznavanje zakona rekao:

„Kada stignemo u Lavov obavezno kupite dve karte.“

Pristali smo na taj kompromis, pod uslovom da to budu dećije, one su upola jeftinije. Pristao je, i tako je otpoćelo moje veliko putovanje.

Negde posle ponoći stigli smo na mađarsku granicu. Kada su carininarnici došli u naš kupe površno su pregledali pasoše Tereze i njene dece, a moj su uzeli, i dobro ga pregledali onako novog, pa ni to im nije bilo dosta, već su uzeli neku veliku svesku tvrdih korica i poćeli da traže moje ime i prezime među sumljivim licima.Naime u to vreme hrvatske vojne formacije ZENGE bile su veoma poznate, a moj pasoš je bio izdat prethodnog dana.

03. 08. negde oko 15h naš voz se zaustavio u Lavovu. Tu obično stoji nekoliko sati zbog promene točkova, u Sovjetskom Savezu željeznićke šine su šire nego što su u Evropi ili kod nas. I tako dok su željeznićari radili taj posao, Tereza je otišla da kupi karte za mene i njenog sina.

Nas troje smo ostali u našem kupeu, pokušavajići da se malo osvežimo, prozori u vagonima S.S. ne mogu da se otvore, bilo je veoma vruće i zagušljivo. Iznenada na vratima kupea pojavila su se dva čoveka u radnim odelima noseći u ruci alat. Pogledali smo se zbunjeno a oni su se okrenuli i otišli. Posle nekoliko minuta vratili su se u pratnji konduktera. Objasnio nam je da treba da iziđemo kako bi oni, radnici odvili šrafove koji drže točkove, a oni se nalaze ispod sedišta na kome smo sedeli Ivan i ja.

Ta situacija bila je veoma zanimljiva.

„Ne možemo sami da iziđemo.“

Rekla sam, kondukter je to znao, imao je priliku da vidi kako se moj brat namučio, kada me je unosio u kupe, provlaćeći se kroz uzani hodnik. Sad nije imao kud, morao je da me iznese iz kupea jer je pretio zastoj voza a to nikako nije smelo da se dogodi. Maja je podigla Ivana i prenela ga u susedni kupe. Mene je preneo kondukter, po završetku posla radnici su se izvinuli što su nam smetali, a konduktera su pitali zašto nije kada smo ulazili u vagon odmah zameni rezervacije kako do ovog nemilog događaja ne bi došlo. On je samo pognuo glavu. Kasnije kada se Tereza vratila sa kartama, zatekla nas je kako se smejemo, rekli smo da smo eto malo šetali do susednog kupea, sve joj je bilo jasno. Kada je voz napokon krenuo put Kijeva došao je naš kondukter, da proveri karte i obećao da će u Kijevu otvoriti zadnja vrata koja su bliže, pa će biti lakše da mene i Ivana iznesu iz voza.A ono da invalidi u S.S. ne plačaju prevoz željeznicom nije siguran, pa nismo ni mi. Ali vredelo je pokušati. Naime glasine o pravima nisu isto što i stvarno poznavanje zakona.

SLIKA IZ KIJEVA

Stajao je ponosan, ali u njegovim krupnim crnim očima mogla sam videti tugu. Zamislila sam, kako juri širokom stepom, predvodeći krdo, dok se njegova crna griva viori na vetru, gledajući njegovu još uvek lepu glavu, iza koje se na nebu rascvetala duga.

Prekinuh svoje maštanje, kada mi se obrati njegov gazda. Mislio je da želim da jašem, pa je prišao. Nudeći pomoč da se popnem na konja. Ništa neće ni da naplati, sedeće iza mene i paziće da ne padnem sa konja.Ubeđuje me da ne treba da brinem.

Dok on objašnjava, ja odlučno odmahujem glavom. Neću da jašem, činilo mi se da bih time povredila tu divnu životinju.

Ukrainac je uporan, govori da nema razloga za brigu, možemo i da se slikamo, a on će slike poslati na moju adresu.

Penje se na konja, trudeći se da me ubedi. Jako želi da jašemo zajedno.Klekuo je ispred mene, moleći, njemu za ljubav, samo jedan krug oko vodoskoka koji je pravio lažnu kišu na trgu.

Odbijam, neću da mućim tog konja, koji tužno gleda kako se mi ubeđujemo. Zamršena griva prekriva njegov još uvek ponosan vrat, a rebra koja se naziru pod kožom govore da je više gladan nego sit. On koji je rođen slobodan, sada mora da sluša i trpi.Gazda će večeras u votki gasiti tugu zbog promašenog života, a on, gladan će čekati porciju zobi.

Bolno zanjišta i prope se mlateći nogama po vazduhu. Ukrainac ga je uzjahao, besno mu zarivši pete u mršave slabine. Uplašena životinja pojuri u galopu, oko vodoskoka. Hladna voda padala je po njima, i umesto da ohladi vrelu ukrainčevu krv, ona još više raspali strast, pretoćenu u bes, zbog mog odbijannja.

Ljut na mene, juri trugom. Propinje koja ispred uplašenih turista. A bolom izazvano njištanje zariva se poput mamuza u moju svest.

Ponizila sam čoveka, a onaj koga sam želela da zaštitim, trpeo je posedice. Osećala sam njegov bol, dok je topot kopita odjekivao trgom.

Sunce je zalazilo za krovove kijevskih kuča, praveći dugu nad trgom. Nastalu tišinu prekinulo je zvono tramvaja.

Upitala sam se, da li je sve to bio san, ali nije.

Na pločniku trga, ostao je konjski pokrivač. Blagi večernji povetarac mrsio je njegove rese, kao da ga poziva da pođe sa njim.

Okrenula sam se, i polako otišla sa tog mesta, u mom sećanju ostala je slika.

Tužna slika iz Kijeva.

TO SAM JA

Odesaje bila jedna od usputnih stanica našeg putovaja po Ukrajini. Grad čuven po starosti i veličini, za mene, od tog dana, veoma značajan zbog „ priznanja“ koje sam u njemu dobila, tačnije u luci grada Odese.

Umorna od puta, gradske buke i neprekidnog komešanja u protekla dva dana, odlučila sam

da se tu, u luci, malo prošetam, da budem sama u svom svetu. Izašla sam iz „lučke zgrade“morske stanice, u mom naivnom prevodu, izgrađene u obliku prevrnutog brodskog korita naazila se u sredini dugačkog doka,za koji su sa leve i desne strane bili privezani brodovi.Vođena željom da budem sama, krenula sam desnom sranom koja je izgledala mirnije. Polako, bez žurbe, osvajala sam metar po metar najveće crnomorske luke. Tek po neki prolaznikprekinuo bi, za trnutak, moje samotno osvajanje doka.

Umorna, ali i zadovoljna, odmarala sam se gledajući blago zatalasanu vodu.Ta prozračna voda, ume da bude uzburkana i hirovita, zato se i naziva Crno more.Nekada davno, hrabri Argonauti plovili su njime u potrazi za „zlatnim runom“. A ja? Kakva je mene avantura očekivala?

Obnovljene snage, okrenula sam se spremna za povratak. U tom trenu ugledah dva tamna oka velikog Belog psa. Setih se kuće, čika Ilijinog Đonija, kao da je bio preslikan, sličnost je bila neverovatna.Ne želeći da ga uplašim, mirno sam prošla kraj njega. Bilo je kasno popodne a u vazduhu se osećla vlaga koja je nagoveštavala veće. Oko mene je sad već više sveta, luka je bila omiljeno šetalište stanovnika Odese.

Bila sam blizu ulaza u morsku stanicu, kada sam ugledala ženu koja je uplašeno mahala rukama. Nešto je govorila, očigledno meni. Pokušavala je da mi na nešto skrene pažnju.Radoznalo okrenem glavu i shvatim.Pratio me je veliki Beli pas, privučen mirisima koje sam “pokupila“ u toku puta; u vozu, taksiju, na ulici; mojim izgledom-čudnim kretanjem,odnosno invalidskim kolicima u kojima sam sedela. „Pa da, sve je tu: glava, ruke, noge, ali tu je i neki metal, točkovi koje pokreću ruke, nekim dotad mu neviđenim pokretima. Za svaki slučaj on će da laje; što je sigurno, sigurno je“.

Ja, između njega i žene koja pokušava da ga otera, bilo je očigledno da ga poznaje.Nisam mogla da verujem da na mene laje pas. Gledam ga, ne izgleda ljut, pre bi se reklo da je uplašen i radoznao. Ipak, ne bih volela da laje, ne na mene.Skrivajući strah pomislih: “Bolje je da uđem u morsku stanicu.“

Ali to je tek bila želja. Kao u filmu strave i užasa – same u gomili. Niko, osim mene i žene iz trafike... Trebalo je da pređem još nekoliko metara ne bi li za sobom zatvorila vrata spasa, ali ono što ugledah izazva u meni krik! Ne, nije moguće... Sa moje leve strane – on Beli pas, a sa desne – čopor lutalica; mali, veliki, spremno čekaju „zapovest“ vođe. Polako, bez naglih pkreta, ubeđujem sebe: „Ne izazivaj!“ Zaklinjem se: „Nikad više neću sama da osvajam crnomorske dokove.“

Napokon spas. Vrata morske stanice zatvaraju se za mnom, u neverici sam,Beli nemoćno stoji pred njima. Priznajem njegovu pobedu, a on kao da je razumeo, zadovoljno se okrenuo i ponosno predvodeći čopor otišao je.

Iste večeri na jednom usidrenom brodu „davala se“ pozorišna predstava. Sa strahom pristadoh da izađem i u pratnji svojih prijatelja stigoh do broda. Ljubazni Ukrainci propustili su me napred kako mi ništa ne bi zaklanjalo pogled. Predstava je bila sastavljena od kratkih kabaretskih skečeva. Nisam razumela svaku reč, ali sam ipak uspevala da shvatim smisao i da se opušteno smejem. Naravno ne za dugo. Blago komešanje u publici iza mene, odvratilo je, za trenutak, moju pažnju od predstave. Ne, ne opet – vrisnuh bez glasa – sa moje desne strane, tik uz kolica, seo je on, veliki Beli pas. Gleda zainteresovano predstavu.Kao neki strogi reditelj. Pomno prati događanja na sceni.U momentu, kao da bi da interveniše, da skrene pažnju na eventualne graške.

„ Blago njemu on uživa, a ja ne smem ni mali prst da pomerim, smem li i da dišem.“ Pomislih.

Ovog puta nisam bila sama, ali sam bila najusamljenija osoba na svetu.

Priznajem da se nikad do tad u životu nisam toliko uplašila.

Buran aplauz označio je kraj predstave i povratak“reditelja“ njegovom svetu. Okrenuo je glavu prema meni, a u njegovim očima videla sam iznenađenje, progovorih:

„To sam ja.“

Na zvuk mog glasa, njegov pogled postade radoznao. Sa užasom sam gledala kako približava svoju njušku mojoj ruci.Osetila sam njen hladan, ali ipak blag ispitujući dodir.Da ne poverujete... U njegovim očima ogledalo se veliko razočarenje.Veliki Beli pas tromo ustade i polako, nogu pred nogu, tupo gledajući preda se, nestade u gomili.

Ostala sam začuđeno gledajući za njm. Setih se; sigurno je pomislio:

„Bez veze – još jedno , obićno ljudsko biće.“

NA CRNOM MORU

Bila je nedelja augusta meseca te 1991.godine. Ne sećam se datuma, osvanulo je lepo sunćano jutro. More je bilo mirno, talasi jedva da su pokretali površinu mora. Posle doručka popeli smo se na palubu i tamo proveli ceo dan. Uživala sam, po prvi put na pučini, nigde obale, bilo je zaista lepo jutro koje je obećavalo lep i sunćan dan.

U velikom bazenu na palubi putnici su se kupali a deca su se brčkala u malom bazenu.Sedela sam u zaklonu od sunca i uživala u mirisu mora.

Bio mi je problem da idem u brodski restoran da ručam, pa su meni a ponekad i Ivanu obroke donosili u kabinu ili gore na palubu. Tako je bilo i tog dana, tako da sam mogla do mile volje da gledam pučinu pokušavajući da joj sagledam kraj

Nekako popodne, nisam pogledala na sat jer ga nisam ni ponela, osoblje broda otpoćelo je na izgled rutinsku vežbu spasavanja. Kažem na izgled, jer sam sutradan saznala da i nije bila u pitanju rutinska vežba. Nosili su pojaseve za spasavanje, spuštali i dizali čamce u more. Razglasom su se prolamale zapovesti, a sve to uz muziku koja je podsećala na pogrebni marš. Delovalo je pomalo sablasno. Otprilike kao da se posada sprema da napusti brod, bez putnika. Uveće u sali malog restorana gde smo uglavnom provodili većeri, nije bilo muzike. Delovalo nam je to čudno, ali nismo dobili nikakvo objašnjenje. Jednostavno nema zabave.

Veće pod zvezdama na pućini mora izgledalo je prelepo, tako da nam i nije bilo žao što restoran ne radi. Dugo smo ostali napolju pričali smo sa muzičarem koji je bio na brodu po dužnosti, i nije uživao u tom putovanju. Kako je on kazao bio bi sretniji da je kod kuće uz svoju porodicu.

Tešili smo ga da će ovako više da zaradi, našta je on tužno rekao da mu je na kopnu zarada bolja, ovda mu čak odbijaju za hranu i sobu, ustvari kabinu koju deli sa još jednim kolegom.

Sledećeg jutra smo trebali da stignemo u Batumi, najveću luku u Gruziji. Oduvek sam maštala da posetim tu zemlju o kojoj sam slušala pesmu, još u svom ranom detinjstvu, na talasima radio Beograda.

Dan ranije naš brod je bio usidren u luci na ostvu Krim, u gradiću Jalta. Izašli smo na obalu prošetali se malo u blizini luke, posetili pijacu i kupili suvenire od školjki. Dobila sam na poklon malenu figuricu koja je predstavljala kućence. Tog dana ništa nije nagoveštavalo događaje koji su usledili.

Dok je brod nesmetano sekao talase Crnog mora, Tereza je otišla kod kapetana broda da mu plati za naše putovanje, jer u Odesi u luci nisu hteli da naplate karte koje su nam dali. Reki su da mi to regulišemo sa kapetanom. A on je odbio da o tome razgovara, jer inaće koristimo kabine koje služe za reprezentaciju. I kako su slučajno bile slobodne ustupili su ih nama.

To je bilo veoma ljubazno od svih tih ljudi koji su nam omogućili krstarenje Crnim morem. Inače mornar koji je bio vođa palube imao je zaduženje da meni pomaže kad god je to bilo potrebno. Recimo kod izlaska na obalu organizovao bi spuštanje mojih kolica niz stepenica, a na povratku iz šetnje sačekao bi nas i pomogao da se vratimo na brod. Samo sam ja smela da koristim lift, naravno uz njegovu pratnju.

Na brodu mi je bilo veoma prijatno ni jednog momenta nisam osetila da nešto ne mogu jer sam invalid. I za sutrašnj izlazak u Batumi imao je zadatak ne samo oko spuštanja mojih kolica i mene na obalu već i da bude svo vreme našeg obilaska uz nas, kako bi mi pomogao. Naravno dogovorili smo se sa njim da mi pomogne da se smestim u autobus a posle da može otići sa svojom devojkom u šetnju, samo da nas saćeka kada se vratimo na brod. Bila je to naša mala tajna, a ujedno i izraz zahvalnosti za njegov trud mada je to radio po zadatku, ali sve jedno uvek je to radio sa osmehom i pažnjom.

I tako je prošao još jedan dan mog putovanja. Ne mnogo uzbudljiv, osim one vežbe spasavanja, ali prijatan. Otišla sam na spavanje nestrpljiva da što pre svane i da se konačno nađem u toj zemlji iz pesme. Gruzija, neverovatno ostvariće se moj san, bila je to misao posle koje sam zaspala.

MIRIS PROLEĆA

Rascvetaj pupoljke svoje Gruzijo,[*]

svaki dan u tebi, znači divan san,

tako lep, da traje, traje.

Budim se i pevam pesmu svoje mladosti. Gruzija, ima nešto u tom imenu, drevno, tajanstveno, rascvetano... sa palube broda posmatram grad. Batumi, najveća luka u Gruziji. Nalazi se u blizini gruzijsko-turske granice. A tu je i ušće zlatonosne reke Čorah u Crno more. U davna vremena gruzijci su na njegovo dno polagali ovčje runo i tako prikupljali zlatan prah-pesak i kamenčiće koje bi reka pokupila tokom svog puta ka moru. Tako je i nastala legenda o Zlatnom runu.

Ali da ostavim svoje znanje iz istorije, boravak u ovom gradu biće kratak, sa zalaskom sunca napuštamo Gruziju. Malo je vremena, a treba toliko toga videti. Ponuda je veoma opširna. Odlučila sam se za posetu gradskom parku, i Botaničkoj bašti.

Iskrcavamo se, nestižem ni da shvatim da sam stupila na tlo zemlje o kojoj sam sanjala. Na parkingu nastaje problem. Kasnimo, svi su autbusi puni. Šta sad, prešli smo toliki put a da nevidimo bar deo te zemlje.U luci je samo beton, nema nićeg rascvetanog. Zar pesma laže, a moj san? Organizator kao da čita moje misli. Pokazuje rukom na autobus, prazan samo za nas. Da li to vozilo uopšte može da se pokrene, pitamo ga. Izgleda kao da je pobeglo iz nekog starog francuskog filma. Unutršnjost mu je izgledala sasvim dobro, ako se to može reči, za neudobne drvene klupe. Ali njegova spoljašnost!

Šofer stoji i čeka, čudi se. Pa dobro, stavljam ruke oko vrata mornara koji me podiže iz kolica i spušta na drveno sedište, a po ulasku ostalih turista stavlja moja kolica u autobus.

Polazimo, napuštamo luku dok vodič govori na ruskom. Ne znam šta ću pre, da li pažljivo da slušam, ne bi li razumela nešto od te bujice reči, ili da gledam zanimljive fasade kuća koje su brzo promicale pred mojim očima. Pitala sam vodića, zašto je sve tako pusto? Gde su ljudi, zašto je grad tako pust? Nevoljno je objasnijo da je u Sovjetskom Savezu na snazi vanredno stanje. Naime dan pre našeg dolaska, nestao je predsednik Gorbačov. Videvši našu zabrinutost brzo nas je umirio tvrdnjom da smo potpuno bezbedni; nepunih mesec dana kasnije Gruziju je potresao građanski rat.

Brzo prolazimo gradom, po prvi put vidim kako usred grada šetaju i pasu po travnjacima krave. Gruzijci su pravoslavne vere, ali blizina istoka donela je svoj uticaj na njihovu kulturu

Autobus je ubrzo stao ispred gradskog parka, u kome se nalaze najstariji temelji jednog pravoslavnog grada. Batumi je nastao pre nove ere.Obilazak iskopina trajaće dvadesetak minuta, saopštava nam vodič. Odlučila sam da je bolje da ne izlazim, posmatrala sam po malo tužna park, pokušavajući da bar nešto vidim. Ali živopisno rastinje je bilo jedino što sam mogla videti.

U jednom momentu blagi povetarac do mojih nozdrva donese prijatan po malo jak miris. Otkud sad to, trgoh se, tako daleko od kuće? Tada ugledah ispred autobusa, drvo širokih srcolikih listova, čiji su cvetovi svetlo ljubićaste boje skupljeni u grozdove, širili taj opojni miris proleća, koji me potseti na moje dvorište i porodicu, koja sigurno brine zbog mog odsustva, slušajući vesti o političkim događajima u ovoj dalekoj zemlji.

Odakle sam, upita šofer, koji je ostao u autobusu. Ne razmišljajući odgovorih.

„Sa broda,- brzo se ispravljam- iz Jugoslavije.“

„A gde je to?“

Čudi se on. Pokušao je da započne razgovor, ali kako je govorio mešavinom rusko-gruzijskim jezikom nisam mogla dobro da razumem.Pokušavao je nešto da mi objasni pucketajući prstima po grlu, pri tom je stalno ponavljao reč votka. Jasno mi je bilo da govori o njhovom nacionalnom piću, ali gest nisam razumela. Još kada mi je skrenuo pažnju na obline jedne prolaznice, potpuno sam se zbunila. Cela situacija je bila veoma neprijatna. Učinilo mi se da sam tu ispred parka čitavu večnost.

Poseta Botanićkoj bašti je bila sledeća etapa našeg obilaska ovog grada. Nalazila se na padinama planinskog masiva Kavkaza koji se uzdiže iz Crnog Mora, prolazimo ulicama koje odišu nekim mirom nigde nema užurbanosti, kao recimo u Kijevu ili Odesi.U jednom momentu vidim luku i naš brod. Pred ulazom u botnićku baštu, odlučujem da neću ostati u autobusu sa šoferom. Još sam bila pod utiskom od malo pre. Moji prijatelji se ćude ali poštuju moju odluku.

Vodić nam je objasnio da se nalazimo na dvesta dvadeset metara nadmorske visine. Pa i nije neka visina pomislila sam tada. Na naše pitanje da li ima puno stepenica, odgovorio je:

“Nema, samo dvadesetak.“

To mi nije izgledalo tako strašno, u odnosu na ono od malo pre. Autobus je trebao da nas saćeka u podnožju bašte. Put je bio strm, oko nas je bilo živopisno rastinje, donosili su ga mornari sa svojih putovanja i sadili kao uspomen na daleke zemlje gde su boravili. Bio je to pravi raj za oči.

Budim se i dan za danom prolazi

a vraćam se u Tbilisi.

Stpenice, broim 12345......11, zatim 123456....10. Nema više stepenica!

Nastavljamo, put je strm, povremeno se vidi more i naš brod, koji sa ove visine izgleda majušno, kao dećija jgračka. Uživam u pogledu i eteričnim mirisima koji se šire baštom. Odjednom pred nama staza po kojoj smo išli prelazi u stepenice, vodić se čudi. Svakodnevno prolazi ovuda vodeći turiste, ali stepenice nije zapazio. Izvinjava se, a na pitanje koliko ih još ima zbunjeno sleže ramenima. Sve mi je bilo jasno, nije kriv. Stepenice za njega ne predstavljaju prepreku-problem sa kojim mora da se suoći, pa o njima i ne rzmišlja. Nastavili smo, svesni da nas ćeka još dosta muka, ali kako reće naš vodić,ovo je po prvi put, od nastanka bašte da jedan invalid u kolicima prolazi ovom stazom.Idemo dalje, deset stepenica pa strmina, staza postaje sve lošija, tako reči na svakih desetak koraka su stepenice.Ova moja poseta mora uči u anale bašte, 220 metara nadmorske visine, to je više od 200 stepenica.

Na izlasku ošamučena od napora, ipak sam zadovoljna. Drvo Banane,bazen sa zlatnim ribicama, simpatićna kućica uprave i sve to rastinje celog sveta na jednom mestu. Vredelo je truda.Autobus čeka tamo iza objašnjava vodić, pokazujuću rukom, samo da pređemo preko šina pa onom stzom pored pruge. Poslušno idemo za njim. On odjednom zastaje, pomislila sam da smo napokon stigli. Okrenut prema nama zbunjeno sleže ramenima; nema više staze. Kao da ju je neko odsekao i spustio osamdesetak santimetara niže, i nema stepenica. Neznam kako su spustili moja kolica i mene, jer ja više nisam imala snage ni da se zabrinem. U tom momentu sam mislila da ona neprijatnost u autobusu i nije bila tako strašna.

Radoznali šofer videči kako su svi umorni prišao je i podigao me iz kolica, tog trenutka postao je moj spasilac, i preneo neudobno ali ipak sigurno sedište autobusa

Tbilisi ti grade većne mladosti

najlepši kad sunce zrake kupa

budim se....

Kao poklon za hrabrost i istajnost, ma uvek smo mi takvi, naš vodić predlaže da prođemo kroz Batumi i posetimo u svetu poznati delfinarijum.

Batumi tu sam, pomislilh tad! Vozili smo se ulicama starog grada, po nekad bi zastali da povezemo nekog prolaznika. Šoferu bi umesto karte dali po koju cigaretu, a on je bio veoma zadovoljan.Važno je objašnjavao da eto on vozi turiste iz daleke Jugoslavije. Doduše ne zna na kojoj se strani sveta nalazi, sve jedno došli su tu da vide njegov grad i zemlju.Vreme brzo prolazi. Nisam izašla da vidim delfinarijum, umor me je savladao. Ostala sam u autobusu i dok sam ćekala moje prijatelje napisala sam razglednicu svojim kod kuće. Stigli smo u luku taman na vreme, za malo da brod otplovi bez nas. Sa palube poslednji put sam pogledom pozdravla Batumi, Gruziju zemlju proleća, i vratila se.

U mislima sam ponavljala reči pesme koja je na neki naćin probudila moju želju da vidim tu zemlju, ali ne videh Tbilisi. Ko za, možda jednog dana ipak dosanjam i taj san.

Kijev, spremni smo za povratak kući.Okupili smo se na oproštajnoj većeri pomešanih osećannja zbog skorog rastanka. Serjoža otvara bocu šampanjca i kaže:

“Drgi moji da popijemo za sretan put!“

Dok to govori pucka prstima po grlu. U tom momentu se setih, Batumi šoferov gest pitam:

„Šta to znaći?“ Čude se svi, kako da to ne znam.

„Imao ruski car slugu, pa kako je on ostario i nije više mogao da služi, car ga pozove i upita:

„Verni moj slugo, reci ti meni kako da ti se odužim za sve ove godine što si me verno i odano pezio.Želiš li dvorac,zlato ili možda nešto treče?“

Sluga malo razmisli, pa reče:

„Dragi moj care, želeo bih carsku potvrdu da mogu popiti votke koliko god mogu ali besplatno.“

Car se iznenadi, ali napiše potvrdu i udari carski pečat. Da je slugi poželevši mu sreću i zdravlje.Ode sluga sav zadovoljan, i u prvoj krčmi u koju uđe pokaza potvrdu, krčmar bi malo iznenađen ali carskoj potvrda se mora poštovati.Usluži slugu, ovaj se napije, i tako pijanog opljačkaju ga razbojnici i ukradu mu potvrdu. Ode on kod cara te mu se požali, a car napiše novu potvrdu i udari carski pečat. Opet se sluga napije, a razbojnici ponovo ukradu potvrdu. Ponovi se to nekoliko puta, i caru dojadi da piše, te on posavetova slugu da poželi nešto drugo. Ali kako je ovaj od svega najviše voleo da pije, reće caru:

„ Dragi moj premili care, udari ti meni pečat ovde.“

Pa pucne prstima po grlu. Posluša car, a sluga sav zadovoljan ode. Niko više nije mogao da mu ukrade potvrdu, pa je tako pio koliko god je želeo.“

Isprićao je Serjoža.

Taj gest. Šofer je spomenuo votku... Gruzija, Gruzija.

Rascvetaj poljke svoje Gruzijo.

svaki dan u tebi znaći divan san,

tako lep, da traje, traje...

Tbilisi** o grade većne mladosti,

najlepši kad sunce zrake kupa,

budim se, i dan za danom prolazi

a vrćam se, vraćam u Tbilisi.

[*] Stihov pesme Tbilisi koje sam često slušala u svojoj mladosti na talasima radio Beograda.

** „ „VREME“ od 26.06. 1999. u tekstu RUSKI AVIONI, između ostalog piše.Tbilisi podržava NATO agresiju na Jugoslaviju.“

POVRATAK U ODESU

Ponovo smo u Odesi, luka je ista kao što je bila kada smo odlazili. Putnici užurbano prolaze, osoblje sa brodova i lučki radnici razgovaraju svi su bućni nešto govore čude se i odmahuju glavama. Nekako su svi glasni i kao da se oslobađaju nekog revolta tim bućnim razgovorom. Pokušali smo da kupimo karte za voz kako bi smo se tog istog dana vratili u Kijev. Uprava luke je odlućila da nebi bilo u redu da otputujemo a da nevidimo i ne odemo u Operu.

Tako da smo ostali u predvorju zgrade kako ne bi vukli kolica na drugi sprat, gde nam je bila soba, a uveće silazili dole.

Kako smo u Odesu stigli nekako oko podneva, pred polazak u operu imala sam potrebu da odem u taolet. I tada je nastao problem. Naime žena koja je održavala taolete nije dozvolila da uđem. Rekla je da ne može jer ću ja pošto sam u kolicima i zato što sam invalid sigurno isprljati sve, A ona neće da čisti zamnom. Bila sam jako iznenađena takvim stavom, neshvatljivo je da naiđem na takvo nerazumevanje. Trajalo je to naše raspravljanje otprilike pola sata. Umešao se i njen šef rekavši da je ona u pravu. Pitala sam ih a šta ako ja nemogu da trpim više i obavim to što trebam tu na sred predvorja ispred svih ovih ljudi, i to samo zato što oni misle da ću ja da isprljam njihov taolet. Kada sam zapretila da će o ovom ćuti njihov direktor a ako treba i gradonačelnik Odese koji je lično naredio da nam se omogući poseta Opere. Pustili su me u taj njihov taolet koji su branili kao da je zlatan, a uopšte nije svojim izgledom zaslužio takvu odbranu.

Da sam kojim slućjem mogla da biram morali bi oni mene da nateraju da uđem unutra. Posle su se izvinjavali, ali onaj osećaj koji sam imala dok sam maltene molila da na jedan čoveku dostojan način obavim fiziološku potrebu, nisu mogli da izbrišu a ni da ublaže.

Ako prepreke nisu arhitektonske onda su mentalne.

Otišli smo i pogledali tu predstavu u Operi, ustvari to su bili kratki skečevi i nekoliko baletskih minijatura. Po prvi put sam uživo čula orgulje i videla nešto što je po meni bilo najlepše, bio je to ulaz u Operu prilagođen invalidskim kolicima.

Sledečeg dana otputovali smo iz Odese. Stanica je imala podignute perone i nije bio nikakav problem ući u vagon. Smestili smo se u naš kupe i ubrzo je ušao kondukter da pregleda karte. Čuvši naš govor upitao nas je da li smo u Odesu bili zbog lećenja, oduševio se kada sam kazala da smo tu bili samo kao turisti. Da smo se dan ranije vratili sa krstarenja Crnim morem.

Voz se ćesto zaustavljao na usputnim stanicama. Putnici su ulazili i izlazili, bila je velika gužva. U hodniku su stojala Ivanova i moja invalidska kolica, ometala su prolaz putnika koji su uglavnom nosili velike prtljage.

Došla je nadzornica voza i naredila kondukteru da ta kolica skloni negde ili da ih izbaci iz voza. Čuli smo kako joj je rekao da bude tiša i da nemože da dira kolica jer

su naša, a mi smo turisti iz Jugoslavije. Nije više ništa kazala samo je prošla pored našeg kupea i značjno nas pogledala.

Odjednom, čuo se prasak razbijenog stakla, jednom pa zatim opet. Voz je ubrzao a putnici su se uspanićli.

Stanovnici gradića pokraj kog smo prolazili kamenovali su voz koji je nosio oznake Kijeva.

Oćigledno je da su politićke razmirice uzele maha. Ta zahuktala mašina teško da je mogla da se zaustavi, kao što se i videlo sledećih godina.

Na svakoj stanici kada bi se voz zustavio, ulazili bi razni trgovci nudeći svoju robu. Neko je prodavao pecivo, neko voće, a jedan prodavac nudio je male slićice. Pogledala sa ih i za divno čudo među njma naiđem na minijaturnu reprodukciju Svetog Nikole. Odmah sam je kupila, Sveti Nikola je zaštitnik ribara i putnika, a inaće Sveti Nikola je krsna slava mog oca pa tako i moja. Ta malena ikonica prešla je veliki put samnom od Ukrajne do moje kuće, a danas visi na zidu moje sobe i budi sećanja na ovo prvo veliko putovannje u mom životu. Nadam se ne i poslednje.

GREJČNA KAŠA

Iz Odese u Kijev stigli smo jednog prohladnog avgustovskog jutra. Oblaci su sakrili nebo nad gradom, koji je izgledao sivo i negostoljubivo. Željeznićka stanica je bila po-put mravinjaka, slićno je bilo i na trgu, ispred stanične zgrade. Trotoar zakrčen prtljagom i ljudima, u odeći koju je uporno kvasila kiša.Bilo je to veoma hladno jutro.

Zvono sa obližnjeg crkvenog tornja, oglasilo se pet puta, čekali smo već ceo sat, koji je meni koja sam stisnutih zuba, kako bih sprećila njhovo cvokotanje, izgledao dugačak kao večnost. Zavidela sam putnicima, koje su ćekali rođaci ili prijatelji. Oni su ih rado-sno pozdravljali i odvozili sa trga.

Nas niko nije ćekao.

Taksisti koji su do skoro dremali u svojim vozilima, ćekajući da im počne radno vreme, odvozili su putnike sa trga. Nas nisu hteli.

I tako dok se gužva ispred stanice znatno smanjila, nas osmoro bespomoćno je stajalo na kiši koja je i dalje padala.

U jednom momentu, pomislili smo da je našim mukama došao kraj, ali, nije bilo tako.

Kombi koji je imao beogradske oznake, zaustavio se u našoj neposrednoj blizini. Ali naši sunarodnici nisu mogli da nam pomognu. U njihovom vozilu nije bilo dovoljno mesta, a mi nismo hteli da se razdvajamo.

Poželeli su nam sreću, i otišli.

Posle kraćeg čekanja, zaustavili smo taksi-kombi.Upitali smo šofera , da li hoće da nas poveze, a on je potvrdno odmahnuo glavom.

Odmahivanje glavom, levo desno, u Ukrajni znaći da, a klimanje glavom, gore dole, znći, ne.

Nismo ga pitali za cenu, mada je obićaj da se ona prvo ugovori.

Nekako smo ušli u kombi, koi je bio veoma mali.Šofer, mlad čovek, je za to vreme stajao sa strane. Kao da ga se to ni malo ne tiće. Ušao je u kombi, tek kada smo se mi sme-stili. Kada je čuo adresu, odmahnuo je glavom i pokrenuo taksi. Najzad odlazimo sa tr-ga.

Vozio nas je ulicama Kijeva, koje su bile bez one uobičajne gužve i topline. Prošli smo kraj pijace, gde Ljuda kupuje namirnice. Njena zatvorena kapija delovala je nekako odbojno.

Setih se, Heljde, tu sam je kupila. Naša ljubazna domačica je od nje skuvala za ručak, veoma ukusnu, Grejčnu kašu. Pomisao na to, prijatno i toplo jelo, otvorilo je kapiju moje gladi.

Rekla sam da bi mi jako prijala, Grejčna kaša. Čuvši moje reči, taksista se okrenu u mom pravcu i upitao Ljudmilu, šta sam to kazala. Čuvši njen prevod, lice mu dobi zadovoljan izraz.

Kada se ova petnaestak minuta, duga vožnja završila, ispred zgrade u kojoj je stanola Ljuda. Taksista do tada potpuno ne zainteresovan, za zbivanja u njegovoj najbližoj okolini, ljubazno pomogao da se iznese prtljag. A mene je podigao sa sedišta, i preneo u moja invalidska kolica.

Na pitanje , koliko treba da platimo vožnju, samo se osmehnuo, gledajući u mom pravcu, i kazao:

„ Nićevo.“

Iznenađeno smo se pogledali,dok je taj mladi čovek, sa zadovoljnim osmehom na licu,

otišao svojim malim taksi-kombijem.

Upitala sam Ljudu:

„ Zašto nije naplatio, svoju prvu jutarnju vožnju.“

„ Grejčna kaša. To je naše omiljeno jelo,- reće ona- ali ga se mnogi stide.Jeftino je, tako da je ćesto, osnovna hrana siromašnih, mada je veoma hranljiva.Heljda može da zameni meso u ljudskoj ishrani. Ovom mladiču, sigurno je bilo drago, da se tebi strancu dopada, naše nacionalno jelo.“

„To je kao i kod nas, pasulj i Proja. –Kazala sam.- Proja je nekada bila zamena za hleb a danas je specijalitet, kao i pasulj. Mnogi cenjeni restorani, imaju ih na svom meniju.“

U tom trenutku, sunce koje je bilo skriveno tamnim oblacima, uspelo je da se probije, nagoveštavajući lep i sunćan dan, u gradu prepunom kontrasta.

Kijev je grad u kome se osoba sa invaliditetom može voziti taksijem, pod raznim uslovima.

Nikako, ili ako plati duplu cenu, po nekad da plati cenu prepisane tarife, ili kao u ovom našem slučaju. Da ne plati ništa!

Po nekad, kada je kišno jutro, setim se Kijeva, avgusta 1991. godine.

Osmeha zamišljenog taksiste, i naravno.

Tople Grejčne kaše!

-Kraj-

PRIVID JEDNOG PODNEVA

2011-06-29T02:03:00.000-07:00

Prostrano polje, neprestani hod, umor jednoličnog pogleda, bio je kao zapisan na licu putnika. Torba nehajno prebačena preko ramena, kapa beznačajnog izgleda, tek malo je štitila od sunca… kao da je rešilo da zauvek ostane u istoj tački…

Zamišljala je njegov lik, posmatrajući valjanje oblaka u daljini. Na tananoj liniji koja je razdvajala, ravnicu i nebo, na trenutak bi razaznala obrise. Niz čelo, veseli uvojak kao da je mamio da pruži ruku…

Senka se lagano pomerala kao da mu je pošla u susret… Uzdahnuo je sa olakšanjem i ubrzao korak.

Kapa se otkotrljala kada je zabacio glavu, ispijajući vodu iz starog, plavog, na bele tufne, emajliranog lončeta. Kovrdžava tamna kosa, nehajno je lepršala na vetru…

ULICA, REČI

2011-06-28T14:06:00.000-07:00

Prosule su se niz kaldrmu

umesto topota, reči.

Grube, bez cilja ogolele,

ispijene, tuđe, nemile.

Ulicom utihnulom kao pred oluju…

Prolaze, posustaju nepoznate

a namerno prikrivene u osmehu Arlekina.

Lebde u otkucaju svojih odbrojavanja.

Nestaće u jarku kraj puta,

ožežene koprivom, sopstvenog peckanja.

Nema leba

2011-06-21T06:13:00.001-07:00

Bolje da sam pekar
koji sa puno ljubavi
misleći na gladne
velike hlebove pravi

I da ga zorom ranom
podelim prvo pesnicima
jer najviše pesnika
medju sirotinjom ima

Koji se uglavnom trude
da pesmom druge obraduju
dok im kod kuće
deca skoro gladuju

Ovako zajedno sa njima
izgubljenu bitku bijem
mada odavno znam
da nema leba od poezije

SAN

2011-06-20T00:05:00.000-07:00

Iskidani pramenovi belih oblaka klize po plavetnilu bežeći od sunca. Ulicom koja još spava prolazi pognute glave i umornog koraka.

Otključava vrata i ulazi u…

Prostorija bez prozora i vrata… unutra je… razmišlja:

„Kada sanjaš kuću, to si u stvari TI… a ovo je soba“?

Smireno i polako pretura po džepu tražeći izlaz iz… zvrzvrzvrzvrrrrrrrrr!

„Uh…“

Zvono sa mobilnog, zvuci sa ulice… komšiji opet neće da upali… psuje… Miris kafe polako se provlači… i prilazi nozdrvama mmm…

Ustaje i odlazi u kuhinju, opet… ispira džezvu od jučerašnje kafe… baci pogled usput kroz prozor na tmurno nebo, …opet će kiša!

Branka Zeng

Fenjeri duše moje

2011-06-19T03:08:00.000-07:00

Ne mogu da ti pisem

drugaciju pesmu

sem jednu u kojoj dišem,

poletnu i srecnu..

A tako bi zaplakati htela

da odahne duša krhka,

u bolu neizbežnom,

bar u jecajima smela.

Osetim u trenu sna,

doći ćeš u noćnoj tmini.

Postaćeš moje drugo ja,

disaćemo skupa u tišini.

Prodje me bol iznenada,

na licu osmeh zablista.

Uvek se negde prikrada

tvoj lik u oku kao suza čista.

Zato pesmu ovu pevam,

na pola sreće, pola tuge.

O tebi noćas snevam,

trčim ispod duge.

Osmeh mi uvek mame

sećanja na oči tvoje,

Zvezde najdraže u tami,

fenjeri duše moje.

STARAC

2011-06-18T12:22:00.000-07:00

Na klupi u parku, čovek… u starom kaputu… A zašto mora da bude u starom kaputu?

… recimo…

Na klupi u parku, starac umornog pogleda posmatra prolaznike. Povremeno klimne glavom nekom… i uzdahne duboko… seća se…

Bilo je to pre… ma nije ni važno. Sedi on već dugo, golubovi sakupljajući mrvice koje su ostale posle doručka… prilaze starcu sve bliže… Šepure se i guguću oko njega, a on… ne razmišlja više…

SUSRET

2011-06-17T01:56:00.000-07:00

Kasno oktobarsko popodne, kiša je rominjala, kao da je i nebo tugovalo s njim. Vraćao se kući, opet je putovanje bilo uzaludno, nje nije bilo, imao je osećaj da će je ovog puta, sigurno videti, ali eto. Nikada se nisu dogovarali, jednostavno bi se sreli. Ona sa svojim kolegama, on sa svojim, na seminarima i ponekom simpozijumu. Uvek u nekom drugom gradu, ovog puta bilo je na Tari. Mislio je, prošetaće s njom, u pauzi, uživati u pogledu koji se pruža u nedogled, doduše ne zna voli li ona planine. Sve jedno, prijalo bi mu njeno prisustvo.

Prvi put su se sreli na jednom seminaru. Pre šest godina. Nije bila lepa. Da ju je kojim slućajem video na ulici, onako u prolazu, ne bi je ni primetio. Slućajno je čuo razgovor, koji je vodila sa kolegom. Prišao je i predstavio se. Praogovorili su par rečenica, i to je bilo sve. Ponovo su se sreli posle tri meseca. Prilikom trečeg susreta dao joj je svoj broj telefona. Silno se obradovao kada ga je pozvala. Tog dana žena ga je pitala da nije dobio povišicu, kupio je cveće pri povratku.

Jednom prilikom kasnila je na simpozijum. Kada je ušla u salu, glasno je uzviknuo njeno ime i pošao joj u susret, tada ju je poljubio. I sada oseća, taj dodir i mirisa njene kose.

Samo jednom je on, nju pozvao telefonom.Tri godine, nije je video.Uputio joj je pozdrave preko zajedničkog poznanika, i danas je rekao njenoj prijatelici, da se nadao da će je videti.

Ne može sebi da objesni, zašto je ne pozove, a i ona je jednom prilikom kazala, da je red da on ponekad okrene njen broj. Tada ju je i video poslednji put, bila je odlučna.

Sve jedno, čekače, misliće na nju, i ljutiće se na samog sebe.Kad zazvoni telefon uvek pomisli da je to ona.Ima li, sve ovo smisla?

Nada da će je sresti, jedini je razlog što prihvata sva ova putovanja, koja u njegovim godinama više i nisu tako privlaćna. Pozvaće ga, da zahvali na pozdravima. Možda? Čekaće. Da li i ona očekuje, njegov poziv? Ko bi to znao? A, da je ipak pozove? Ali, šta onda...

APATRID

2011-06-16T11:34:00.000-07:00

Ja nemam svoj ar i hektar

Moj busen jos nije izniko

Pesmu da nasejem snagom

Da se primi nahrani se sokovima zemlje.

Kamen moj nije jos izrasto

Pesmu da pritisnem

Da se okoreni i vine u oblake

Ozeleni i procveta.

Snovi su moja domovina

Hodam po tankoj žici

Sa nožem u zubima da vadim oči i sečem jezik

Svakom kome se prohte da mi šapne nešto o istini

Ja sam senka rođen na asfaltu

Pod sajem neona u mirisu benzina

( Duh radnika,seljaka i inžinjera )

Urastao nokat na kažiprstu

Koji pokušava da isčačka pola mozga na levu nozdrvu.

Milan Milutinović

MIHOLJSKO LETO

2011-06-16T08:40:00.000-07:00

UMESTO UVODA

Postoje trenuci u životu koji nam se jednostavno nametnu…

Jednostavno živimo u njima…Vidljivi su

pojedinim osobama koje imaju sposobnost da komuniciraju

mislima. Cak i kada se ne sretnu i nisu svesne

postojanja one druge… žive u razlicitim sredinama,

okrenute nekim svojim interesima, povezane

su. Ponekad onako u prolazu… zastanu… nastave

svoj put… ili…

Pevala bih da umem

slikala da znam

reku i želju

sjedinila

ime

Tvoje.

Stopila sam

sve dane buduce

zato Ti pišem tek jednu,

pesmu!

Autor

Posmatram crvenu boju

Jesen što je razli po šumi

Nad rekom galeb leti

Preseca suncu trag

Talasi nežno obalu miluju

Odnoseci je moru nestaju

Vetar ponese list i nosi ga

Kao dete da zmaja podiže

Pogled mi se gubi u daljini

Otkrivam zarobljenu želju

Osmeh mi skida senku

Koju sam ponela onako.

Negde u dubini duše

Skrivala se kao oblak

Sivilom je bojila život

Bez snova i smeha

Tama je bila obala

Na kojoj sam živela

Rekom sam je klela

Da od-plovi daleko

Vetrom je vesla svoja

Vezivala za bokove

Jedra su je izdala Suncu

Svoja platna je predala.

Gledam list ponesen vetrom

Platno oslikano vijori se

Neke su se davne godine

Želje skrivene slike

Podigle i zablistale na Suncu

Radost jesenja na obali reke

Ponela me je u visine

Pogleda Tvog u toplotu

Zaodenula se šuma u zlato

Otkriva lepotu prošlosti

Na platnu crtam svoju tajnu

Skrivena beše u prolecu.

Leti, malena ptico

2011-06-16T02:32:00.000-07:00

Leti,malena ptico,

kad ti je Bog krila dao,

i ja bih opet probo,

al sam već stoput pao.

Leti,nemirna tačko

i beskrajima prkosi

dok imaš krila

i želju koja ih nosi

Leti za sve beskrile

i sve prizemljene,

a kad izgubiš snagu,

crpi je iz mene.

A ja ću da se molim

za sve snove neispunjene,

i da te slučajni hitac,

sa puta ne skrene

Leti dok imaš veru

koja ti krila nosi,

Leti ,malena ptico,

pokaži beskraju ko si.

Milan Višnjić

SUNCOKRET

2010-05-19T15:45:00.000-07:00

SUNCOKRET

Prežem svoje
Posustale želje
Od čekanja
I htenja
Da nestanu
Ostanu
Skrivene
U začetku
Pupoljka
U Sunce
Njih prežem
Kao vranci
One galopom
Ravnicu
Pre-jezde
Od istoka
Do zapada
Do noći
Jutra
I tako
Želje
Za Suncem
Do zrenja
A
Žetvu
Bogatu
Čuvam
U srcu
Kao latice
Suncokreta

... ?

2010-04-20T13:37:00.000-07:00

SAN

Danom
Nestaje
Prestaje
Postaje
Java
Gori
Žari
Boli
U
Zenitu
Gubi
Misao
Traži
Želju
Da
Sanja
Noć
Zvezdu
Za
Odmor
I
Odlazi
U
Sumrak
Gubi
Pobedu
Svetlost
Opet
Do
Sutra
Je
Samo
Noć
Moja
Za
Snove

----------------------------------------------------------------------------------

Kišnim kapima crtam ti lik
Beležim slike dodirom
Umivam lice tvojim crtama
Urezanim sećanjima brišem
Setu kojom se pokrivam
Kao maskom krijem tugu
Osmehom i tražim sebe
U
Suncu koje se probija
Kao oko koje me vodi
Negde u slici naslikanoj
Želji dalekoj kao duga
Nedostižna i neopipljiva
Dodirom tek osećam
Da postojim kao deo
Tvog lika kojim beležim
U
Kapima kiše bezbroj
Slika rođenih da bi ti
Živeo kao sećanje
Života i trajanja.

PUTNICE

2010-01-31T13:44:00.000-08:00

PUTNICE

Putuju mislima
u daljini
neka se jutra bude
kao da cvet latice
otvara i čeka rosu
život da rodi
u danu koji nastaje
otvara se i bledi
sena od koje
su pobegle zvezde
misleći da put jesu
daljine ali nisu
misli one koje
se skrivaju
i nestaju one
moje putnice
priča-lice
tužbalice
veselice
radosnice
tek tako
namernice
ne-skrivalice
moje
putuju mislima
mojim.

Branka Zeng

NA STOLU

2009-12-08T14:30:00.000-08:00

NA STOLU

Pod plaštom lišća
sećanja skrivena od sunca
probuđena zrakom osećanja
umivena pogledom
zablistaju u trenu,
poigraju se mislima
stvore nadu i nestanu.
U oku ostave trag sete,
boru na čelu, tužan osmeh.
Na stolu sećanja postavljena
kao gorko-slata trpeza
pod plaštom lišća čekaju
zrakom osećanja da budu
probuđena.

RAM

2009-12-08T14:20:00.000-08:00

RAM

sprečava bekstvo
usplamtalih slika
sa grube beline platna
koje upija osećanja
iskazana pokretom
nanesenih boja
krijući svoju golotinju
bestidno guta maštu
slikara i baca je
pred užasnuta lica
stavljajući gledaoce
u svoje okvire.

"NEKO"

2009-12-06T13:09:00.000-08:00

NEKO
U
Mraku
Bez
Duše
Obuće
Odelo
Raširi
Ruke
Izgleda
Kao
Ptica
I
Leti
Do
Neba
Postane
Zvezda
Bljesne
Razgoliti
Svoje
Ja
I
Nestane
Ko
Je
To?

Nešto iz zavičaja

2009-11-22T13:22:00.000-08:00

TAMIŠ

Moja je reka
Ponela šumu
sa svoje obale
Toranj Preobraženske crkve
Krov „Gornjeg“ mlina
Nosila ih je do mosta
Pored „Tri šerpe“
Nekako ih je provukla
Ispod zelenog luka
Pa ih je raširila
Kraj kupališta
Da sa terase
„Starog tamiša“
Slušaju tamburaše
Svi zajedno
A onda
Na razigranim talasima
Krenuše ka silosu
„Crvenom magacinu“
I dalje ka
Brodogradilištu
Vesele se pocupkuju
Bečarac se ori
Ljuljuškaju se na talasima
I sve tako
Do kula svetilja
A onda Dunav
Ozbiljan i strog
Ispi svoju čašu
I reće
Fajront!

POLJE

Pružio se pogled, na širokoj ravnici.
Miruje, odmara, opijen mirisom,
poleglih otkosa.
Nabujala snaga, pokrenula misli.
Prošlost je tu,
cika dečija poskakuje,
valja se po travi, ko leptirić il’ ptica
što prhnu,
pred kosom što žuri.
Pre kiše i vetra, hranu da skloni.
Pod dudom u polju prostrla se sofra,
poziv se poljem raširi,
ka koscu,
što znojem polje orosi.
Podne je.
Obedu je vreme,
i cika umine.
Bruje motori kombajna, brekće polje,
pod teretom, otima mašina rod,
nema veselog žamora,
samo traktor na putu,
ka silosu žuri.
Putujem,
pogled skriven tugom,
bacam
u prošlost, koja se skriva,
u dimu,
požnjevenih polja.

SPOMENAR

Topot kopita odjekuje,
misli galopom jurišaju,
varnice pršte od dodira,
potkovice sa asfaltom.
Pod nebom
u
ravnici ulice
polja okupirale
vinograde
i
salaše
trg
umesto voćnjaka
behar
tek sećanja
na
bašte
kao reka protiču
u
galopu
kraj mene
prođe
jedan život
iskru tek videla sam
pod kopitom na asfaltu
odjek drhtaja
probudi usnuli cvet
u
spomenaru
grada
na obali reke
sudbina galopira.
Poljem kojeg
više
nema!

VOJVODINA

Snovi koje sanjam
O poljima i ravnici
U vrbaku pokraj reke
Ptičjem poju u svitanju
Šumu lišća koji čujem
Kad se vratim u sećanju
U detinjstvo na sokaku
Zrele Dudinje zamirišu
A kapiđik kad zaškripi
Komšijina kera laje
Po kaldrmi taljige
Sa tovarom sena
Stari dorat vuče
Polako se kući vrača
Miris zemlje u proleće
Podojena znojem
Vrednih paora
Hlebom što trud plaća
I pesma što se čuje
Iz srca kopača
Pesma je polje
Ravnica beskrajna
Tek čoveka da nije
Na nju palo bi
Nebo
I zato pesmu moju
Snovi mi nose
Ravnicom juri
Vihor u kosi
Mirišu dunje
Na ormanu
Dok sanjam
Prolaze godine
Nižu se žetve
I otkosi
U pesme slažu
Moji stihovi.

VRATIĆU SE - Branka Zeng

2009-04-26T00:18:00.000-07:00

VRATIĆU SE

Blistaju zvezde
u oku tvom
ogleda se moj lik
skrivenu mi suzu
što more je popi
aprilske kiše
znam vratiće
snagu semenu
kao ljubav
da traje
blista kao
zvezda
u oku tvom.
Nestaću iza
ogledala
u svetu čuda
iz bajke
gde dobrota
pobeđuje zlo.
Nestaću u moru
ali jednom
kada čuješ
pesmu slavuje
posle
aprilske kiše.
Vratiću se!
Nestaću u moru
ali jednom
…………….
posle
aprilske kiše.
Vratiću se!

Branka Zneg

100% moje

2008-11-14T14:11:00.000-08:00

GLOSA

CVET

Latice se njišu od tvog daha.
Skrivena slutim tvoju blizinu.
Treptaj oka otkriva tugu.
Suza tek orosi, na dlanu cvet.

Nisi daleko zbori sa grane
Slavuja pesma budi dan
U bašti skriven je cvet
Latice se njišu od tvog daha.

Polako tiho pesmu šapućeš
U osvit zore miriše loza
Miluje jutro moje lice
Skrivena slutim tvoju blizinu.

Prolaze s tobom snovi u nizu
Ko niska biserna na mom grlu
U zori skrivam na dlanu cvet
Treptaj oka otkriva tugu.

Miluješ glasom jutro što budi
Slavuja pesmu voljenoj
Odnosiš dan na poklon...
Suza tek orosi, na dlanu cvet.

IZMEĐU DVA SVETA

2008-10-23T08:22:00.000-07:00

AKO nisam, biću!
Sve što nisam
jutrom probuđena
postaću.

Putovaću,
kao magla,
napiću žednu zemlju,
pratiću je,
s njom večno kružiti.
Sunce će mene popiti.
Nestati?
Neću.
Sve što nisam, biću.
Jutrom probuđena,
u rosi.

PRIJATELJ

2008-10-21T15:02:00.000-07:00

AGA BANATSKI

Gledam kako spava pod stolom, trza se... sanja. Bilo bi zanimljivo kada bi mogao da isprića neke svoje doživljaje. Sećam se, pre osam godina, pa da biće u junu. Jedno jutro izađem na avliju, kad tamo ima šta i da vidim. U mene glede umiljato krupne crne oči, male kere, otprilike dva meseca stare. Pomislila sam tad, neka je do večeri. Motalo se ono oko mene dok sam radila po avliji, i eto ga i danas-danj ovde. Ostade ono, ne samo u avliji nego i u kući, a boga mu njegovog i u mom srcu.
Običaj je u našoj kući je da se muške kere zovu Aga a ženske Lesi. Tako je i ovaj mališa crnih očiju dobio ime Aga. Kad je veterinar došo da mu da vakcinu protiv besnila, na potvrdi je napisao da je Aga bele boje.Kasnije sam Agi morala da objašnjavam da je on ustvari žut ali neki to žuto pišu belo. Moja kera, ne zato što je moja, najbolja je kera na svetu.On je čistokrvni Banatski Avlijaner, ili kako bi se to druk’še moglo kasti, Banatski Potkolar. Ma šta da vam kažem, sjajna rasa. Ima ova kera i rodoslov, doduše naš domaći-kućni. On je Aga II. Aga I je davno živeo sa nama, bio je lep i pametan, baš kao i ovaj pospanko. Učeni ljudi kažu da kere za jednu ljudsku godinu prožive sedam, a kako ljudima od nauke treba verovati Aga sad ima 56 godina. Stariji je od mene pa mu se obraćam s dužnim poštovanjem, na primer, go’sn Ago. Kad ga nešto pitam on odgovara mahanjem repa. Ono malo levo desno znći i da i ne, ali kada rep krene da se vrti brzo u krug e to je onda jedno veliko Da. Kada nešto nije po volji ovom vremešnom gosponu on skupi uši i neće da me gleda. Kao ljut je. Ovu keru, učila sam mnogo ćemu, a vala i ona mene. Tako kada sam ga učila da donese bačeno drvo, pa kad posluša nagradim ga komadićem hleba. Ova lola posle neće da trči po drvo, nego sedne ispred mene i ćeka nagradu. Umesto hlebom nagradila bih ga samo pohvalnim rečima i maženjem, a on bi mene liznuo po ruci, kao bila sam dobra.
Aga je pravi kućni ker, sem po nekad kad prorade njegovi hormoni, obićno tako s proleća. Odskita on, pa pri povratku sam otvori kapidžik, a ja kao dobar „gazda“ moram da idem i da ga zatvorim. Ove godine se baš trudi da da veliki doprinos danu svetog Valentina. Jedna moja poznanica reče da ga je videla, srela u Ružinoj ulici. Lepo je prišao i pozdravio se kao pravi drugar. Skakutao je oko nje, kao da je pita, kako je, a onda je veselo mašući repom otišao nekim svojim poslom.
Imao je Aga dragu tu u komšiluku, treča kuća od nas preko puta, e’ to je bila ljubav, puno malih žuto-belih sa krupnim crnim očima trčkaralo je sokakom. Ali ljubav ko ljubav, dođe i prođe. Nova februarska izgleda mori gos’n Agu, onako prava prolećna. meškolji se u snu sigurno sanja o joj.
U našem dvorištu živi i maca Seka. Ala je to uobraženo stvorenje, ta gospoja misli da je svi moraju slušati, Aga naroćito. Ovaj pas ne dali to mišljenje.Tako ona jednom smisli da kao Aga je mačor pa se ona mazi oko njega, ne bi li komšijske mačore napravila ljubomornim. Ala joj je dasa, jadni mačori gledaju sa tarabe, skočili bi, al’ ne smeju. Opasan je ovaj momak. Aga je mudar, zna on dobro ko kome pripada, pogleda mrko Seku, a mačorima namigne da siđu s’ tarabe, a on sedne sa strane kao da se to njega ništa ne tiće. Posle nam je avlija puna malih mačića. Seka ponekad ulovi miša, donese ga Agi, kao da je on mače, mada Aga zna kako miševe treba loviti i tamaniti. Tome ga je naučila Lesi II.
Vole on i da se igra, donese loptu pa me ćika da se jurimo, al’ kad pomislim kako bi bilo dobro da se kupa, Aga koji to jako „vole“ om’a pobegne pod otoman. Al’ što vole da jede, meso ali ne masno, voće, povrće a bome i slatkiše.
Kada kogod dođe kod nas u goste, prvo pita gde je gos’n Aga, ta to vam je najvažnija ličnost u našoj kući. Donose mu čak i poslastice, a on kao lepo vaspitan, recimo čokoladu neće sam da uzme. Strpljvo ćeka da je otpakujem, pa ondak i ja smem da uzmem komadić. To mi je nagrada što sam dobar „gazda“, isplati se biti poslušan. Uostalom kere i ne smeju da jedu slatkiše. Ali to ne moraju svi da znaju, zar ne. Gle kako se oblizuje, kao da sanja čokoladu.
Mogla bih još puno toga da prićam o ovoj keri, svakog dana on smisli nešto novo. Nasmeje me i kad sam najtužnija, dodir nnjegove male vlažne crne njuške nagrada je za sav moj trud oko njega.Tada kao da kaže: „Dobra si ti, volim takvog gazdu.“

EPILOG

Aga je uginuo od starosti u svojoj 14 godini, veran i privržen kao što je bio i prvog dana.Te godine druženja dobila sam na poklon od mog vernog žutog ili kako to veterinari pišu belog psa sa krupnim crnim očima, u kojima sam uvek mogla da vidim neizmernu ljubav i poverenje.

Branka Zeng

PUT

2008-09-06T00:44:00.000-07:00

REKA
Iz oka potekla je
skrivenog u tami
pre jutra i sunca
izvora pre kraja
teče vremenom
rađa smiraj
dana.
Tok svoj neprekidan
obavija oko mog tela
svilene niti sećanja
čaura bube krije
krila leptira
cvet bacaju u senku.
Reka
potekla pre buđenja
oka u tami
širi svoje tokove
u krugu

ŽIVOTA!

MOJE INSPIRACIJE

2008-08-21T10:15:00.000-07:00

AKO nisam, biću!
Sve što nisam
jutrom probuđena
postaću.

Putovaću,
kao magla,
napiću žednu zemlju,
pratiću je,
s njom večno kružiti.
Sunce će mene popiti.
Nestati?
Neću.
Sve što nisam, biću.
Jutrom probuđena,
u rosi.

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

---------------------------------------------------------------------------------------------------------

TVOJE MISLI

Hoću u tvom oku
da vidim,
tvoj glas da čujem,
tako da saznam
dubinu traga
mog koraka
u tvojim mislima.
Hoću da čujem glas,
reč tvojih misli,
u tvom oku da gledam,
tako da saznam
dubinu mog koraka
u tvojim mislima
o meni.

------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

----------------------

JUČE, DANAS, SUTRA

Srela sam te, juče.
Nisi znao.
Pitao si me:
„Kako si,
kako su ti prijatelji,
rodbina, posao?“
Srela sam te danas.
Nisi primetio,
da smo razgovarali .
„Dugo sam razmišljao,
- kažeš mi, gledajući u izlog-
da li me se sećaš?“
Pitaš.
A sutra?
Sediš na klupi,
čekaš,
a sreli smo se
juče.

------------------------------------------------------------------------------------------------- -------------------------------------------------------------------------------------------------

---------------------------------------------------------------

PALIĆ, JA I ON

Meškoljim se u postelji
nameštajući jastuk od
vodenog bilja.
Pospano se osmehujem
Mesecu.
Zamišljam
vetrom namreškanu površinu
Palićkog jezera.
Poželim tada sa Mesecom
da zaronim u tu mirnu vodu.
kao on da kupam svoj odraz
sa ribama i školjkama.
Sanjivo sklapam oči,
sanjam Palić!
Kupam se sa Mesecom,
dok ribe plivaju,
presijavajući kao srebro
dok ostavljaju trag svog
sjaja na mojoj kosi.
Ronim ka školjkama
tražeći biser.
Izranjam iz jezera
ruku pruženih ka Njemu.
Mesec se igra sa kapljicama
jezerskim koje beže
sa mojih ruku.
U postelji uspavana mirisom
vodenog bilja kojim odiše
jastuk pod mojom glavom.
Sanjam jezero i Mesec,
On se kupa samnom.
Srebrni zraci mrse mi kosu.
U snovima mojim skupa smo,
Palić, ja i On.

--------------------------------------------------------------------

---------------------------------------

-----------

---

RUKA
na ramenu,
u ruci,
grli,
miluje,
tvoja,
briše suzu,
grli ramena,
pozdravlja,
pokazuje,
na stolu,
napisala je,
reči,
rastanka.

Igrom do slike

2008-08-20T14:42:00.000-07:00

Trag

Umorna od puta,
čekanja?
Ne, tek trenutak
zastajem u vremenu.
Srcem putnika
osvajam budućnost,
korakom ostavljam
trag postojanja.

Branka Zeng

2008-08-15T16:30:00.001-07:00

JA

Rađajući se, sa suncem,
budim jutra, nova, nepoznata.
Ja, bez imena.
Nestajem za planinom,
u more ponirem.
Rađam se ponovo, osmehom krštena.
Svoj krst nosim bez suza,nasmejana

2008-08-15T16:26:00.001-07:00

ZIMA NA RECI

Sivilo neko obavilo je grad
Zima bez snega kao tuga
Bez suza plač u duši jecaj
Gorka čaša smoga spržila je
Šumu na obali reke labud
Usamljen kao starac na klupi
Otresa svoje peerje umesto
Šešira pa lagano gegajući
Godine svoje brojne zapliva
Uz reku u prkos talasa
Zaseče vodu njegov trag
Kao da je nož
Zablista srebro u tuzi reke
Taj jecaj zimski nad gradom
Razbi se pod snagom njegovih
Krila raširenih u pozdrav
Suncu na zalasku koje
Posrebri njegov trag.

2008-08-15T16:17:00.000-07:00

KAO REKA

Putuje tamom okovana
usahla i bez mašte.
Skriva se u mekim vrbacima
nesvesna tajne koju nosi u sebi.
Samuje u širokim ritovima,
sa čapljom i rodom.
Mirno živi svoje godine.
Troma se valja i ćuti.
Čeka
povratak snage
koju nemoćna izgubi pred jačim.
A kada je spozna,
poludi
od želje da vrati.
Zabrekće kao stara lokomotiva,
iskoči iz koloseka.
Poleti da prigrli svoje
pokida okove silom nametnute.
Raširi se na aprilskom suncu,
milujući stabla u šumi.
Zadovoljna svojom širinom.
Putuje tiho kroz maštu.
Skida mi kosu sa lica
i teće,
teće mojim venama.
Pa i miris svoj širi
kroz ustajali vonj nad gradom.
I putuje sad slobodna, pokidavši okove.
Ne likuje, već se mirno vraća,
u svoje tokove.

2008-08-15T16:16:00.001-07:00

NEKO

U
Mraku
Bez
Duše
Obuće
Odelo
Raširi
Ruke
Izgleda
Kao
Ptica
I
Leti
Do
Neba
Postane
Zvezda
Bljesne
Razgoliti
Svoje
Ja
I
Nestane
Ko
Je
To.

2008-08-15T16:06:00.000-07:00

SEĆANJA

Čopor u magli
urlikom objavljuje
svoje postojanje
u šumi koraka
bljeskaju oči
skrivenih
sećanja
nestaju
nošena vetrom
vremena budućeg.

STID

2008-08-15T16:02:00.000-07:00

STID

Skidam sa srca stid
vekovima taložen,
nepotreban duši
žednoj novih osećanja,
skrivena od noči,
u svetlu
mirisnih jutara,
prosutom semenu
budoćnosti
koja se rađa
puna pitanja.
Skidam sa srca stid
skrivena od noči
u svetlu
mirisnih jutara
pitanja daju odgovor,
vremenom, bez stida.